Generacija 1992-1995
Kao da je bio san, prošlo je 30 godina od mature razreda III-11. Posle svih tih godina, teško je bilo okupiti sve nas. Granice, koridori, obaveze i godišnji odmori nisu mogli sprečiti odlučne Staparce Milana Mucića i Dragana Gajina da krenu u avanturu skupljanja Baćinih električara.
Materijal je spreman, lokacija je odabrana, "viber" se usijao, ko dolazi, mogu, ne mogu, ne znam... Spisak je napravljen. Da li će biti dosta 10 kg mesa za 20-ak ljudi, a kupus, ko donosi kupus za dlaku smo zaboravili salatu.
Da se skuva paprikaš bilo je dosta kandidata; Monoštorci, Kupusinci, Staparci ... na koga će da padne kocka. Čast je pripala majstoru paprikaša Roži Stevanu iz B. Monoštora, domaća ljuta paprika specijalno odabrana za ovu priliku treba da učini paprikaš nezaboravnim.
Ekipa je počela da se okuplja, polako su dolazili jedni po jedni u grupama, obično po mestu stanovanja kako bi jedan vozio, a drugi mogli da popiju.
Alkohol polako teče, emocije naviru i sećanja na prošle dane, bude se uspomene. Neki se sećaju gotovo svega, neki imaju pogrešna imena za prave ljude, datume ... Dok se paprikaš polako krčka, neko viče: "Paviću, donesi dnevnik!". Drugi se ubacuje: "Šta poneli ste dnevnik?", na koji stiže odgovor: "Da, dnevnik je tu".
Radoznalo, kao tinejdžeri, polako pregledavamo, naše ocene, izostanke, upise, ukore, svakojake nestašluke zbog kojih je naše roditelje, a i Baću bolela glava. Da nam sada mogu da vide naša deca ovaj dnevnik rekli bi: "Pa, vi ste gori nego mi deset puta!". "Možda druga vremena, drugi ljudi", reče jedan od kolega. "A ko je taj? Ja ga se uopšte ne sećam...". "Ponovac koji je došao u 3 razredu, Bogdan ostao je ispod radara nekim kolegama", odgovoriše mu. "A koji su ovi?", kaže, drugi. "Pa, to su izbeglice iz Bosne. Zar ih je bilo toliko?", opet neko upita. "Da", reče Dragan Tolomanoski, "bilo nas je puno."
Naš drugar Toloman kako smo ga zvali na svaki susret dolazi iz Sarajeva. Kao izbeglica došao je u Kolut kod bake i posle nekoliko nedelja najbolji drugar iz klupe postao mu je Dalibor Ađin, roker iz Sonte. Duge kose i "Guns & Roses" majice postale su njihov zaštitni znak. Puno devojaka je tada plakalo kada su ih ovi srcelomci ostavili.
"Srednja Tehnička Škola" (STŠ) u Somboru je imala malo devojaka, "druga zgrada" gotovo ni jednu. Samo ponekad bi dolazile sa svojim razredima u kabinete na čas. Zato smo mi skoro svaki veliki odmor gledali da kidnemo do Gimnazije. Petak je bio poseban dan, pijaca. Molili smo profesore da nas puste ranije da bismo užinali, ali pravi razlog je bila Gimnazija i devojke. Ponekad zamazani sa prakse u plavim radnim odelima, išli smo pravo tamo. Nekada smo izazivali i podsmeh ali, Bogo moj, Gimnazijalci su nas se bojali kao vatre, ali njihove drugarice su nas volele.
Pejić Goran, prozvan je Čiča, zbog brade koju je nosio još od osnovne škole. Kosmati Somborac koji se zbog alergije nije brijao. Došavši na čas fizičkog kod profesora Svitlice, Čiča je odmah zapao za oko. Izgledao je starije i nešto puno nije mario za školu. Pejić je živeo sa bakom, dok su mu roditelji radili u inostranstvu. Bio je ležeran i opušten, neretko je svima davao cigare. "Pejiiću, zar ti nisam rekao da se obriješ! Kod mene nema na času stranačkih obleležja, niti podela! Hoću da ta brada nestane.", rekao je profesor. "Profesore ne mogu. Nemam kremu.", odgovori Pejić. "Kakvu kremu Pejiću?! 'Oćeš da ti ja kupim tu kremu?!", ljutito nastavlja profesor. "Profesore, imam alergiju i ne mogu da se brijem", objašnjava mu je Pejić. Trebalo je puno vremena da profesor prihvati to. I opet, sve tri godine ga je gledao popreko.
Aleksandar Crnčević Crnja, Somborac malo klempavih ušiju, okruglih naočara, podsećao je na Džona Lenona. Crnja je želeo da sebi kupi skupe patike zato je preprodavao sve i svašta. Šestari, lenjiri, rapidogrfi, logaritamske tablice, knjige, rečnici, ali sve to je bilo premalo. Kumio je i molio roditelje da mu kupe orginal patike, koje su po njima bile preskupe. Bez obzira na sve rešen da uspe pokupio je više novca iz šteka i pobegao u grad. Nove "Nike" su sijale na njegovim nogama, ali ga je kući čekalo prevaspitavanje. Jedan dan nije bilo Crnje u školi, svi smo se pitali gde je, neko je rekao u policiji. Odgovarao je opisu srednjoškolca koji je ukrao kanister goriva sa unproforsrkog vozla, na kraju se utvrdio da to ipak nije bio on, mada mu je bilo jako zanimljivo, glava mu se triput okrenila kad su ga ispitivali.
Čuvardić Davor, Somborac odličan učenik mirnog ponašanja, koji je bio dobar drug dok mu nestaneš na žulj, onda plane i napravi nered. Tih 90-tih, slušao sam metal i rok muziku. Prvu orginalnu "Metallica" kasetu (dual album) kupio sam od Čukija. Čuki je imao nekog u prodavnici i nabavljao je zaostale orginalne kasete "Yugotona". Perfektan album "Metalike" koju je i on voleo, slušao sam zahvaljujući mom drugu Čukiju.
Ko je taj Baćo? Da kažemo nešto i o njemu. Branislav Terzić je čovek, otac, deda, profesor u penziji, mornar Panonskog mora i prelepog plavog Dunava od kojeg se ne razdvaja. Naš Baćo, blage naravi, koji je u teškim vremenima imao reč utehe i podrške za svakoga. Bio je očinska figura za mnoge, a posebno za izbeglice kojima su očevi ostali sa one strane.
Kao srednjoškolcima početkom devedesetih, naša svakodnevica bili su rat, inflacija i sankcije. To malo mesto koje smo zvali I-11 postalo je naš novi dom, dobili smo nove prijatelje i sigurnu luku.
„Dobar dan, ja sam Šormaz Oliver“. „Odakle si, Olivere?“, pita Baćo. „Iz Jajca“, odgovara Oliver i ceo razred počinje da se grohotom smeje. Neko dobacuje: „Svi smo mi iz jajca, samo nam kaži odakle si došao“. Zbunjen ovom opaskom, dečak izbeglica progovara: „Ja sam iz grada Jajca, iz Bosne“. Opet smeh. Šoki, kako smo ga kasnije zvali, nije skontao.
Kao što to biva, jedan od naših mršavijih kolega, Siniša, okomio se na Budimliju. Stalno ga je pomalo provocirao, pa čak i na praksi bockao šrafcigerom. Đavo mu nije dao mira, provocirao ga je stalno. Budimlija je bio gorostas iz Čonoplje, dečko koji je imao ogromne šake i dugačak hod. Nije bio baš bistar učenik, ali je bio uporan. Jednog dana, za vreme mašinske prakse u "prvoj zgradi", ispod sale za fizičko, kao po običaju Siniša je uzeo šrafciger i bocnuo Budimliju, ovaj put na nezgodno mesto. Prvo što mu je palo pod ruku Budimlija je podigao i krenuo da udari Sinišu. Ni manje ni više, u kabinetu za praksu stajao je rastavljen motor od kamiona, a njegove snažne ruke podigle su klipnjaču sa cilindrom kao pero. „Stoj, ne mrdaj!“, povikao je profesor Jozić. Zaokupljeni turpijanjem i bukom, nismo ni primetili šta se dešava do tog momenta. Falio je samo sekund da naš Budo rascopa glavu Siniši.
"Druga zgrada" tehničke škole, danas K.12 informatička učionica, nekad je bila kabinet za nemački. Puna prašine, knjiga i ogromnih ormara, koji su tu stajali još od vremena samostana, nije baš bila inspirativna učionica za našeg drugara Somborca Tamaška Olivera. Ni sam nemački jezik, a posebno ne inspirativna profesorka Šošana koja je čekala penziju, nije mu davala povoda da se tu zadrži dugo. „Izvinite, profesorice“, na slabom srpskom jeziku progovorio je Rumi Zoltan, „je l' me možete pustiti na autobus? Ja sam iz Kupusine.“ U tom momentu, kao munja je Oliveru sinula ideja: „Da, profesorice, idemo na autobus!“ Trik je upalio. Nikada naš Oliver nije dolazio na nulti čas, niti je ostajao sedmi, jer je morao na autobus.
Iz centralne Bosne negde iz Zavidovića, došla su nam dva nova učenika: Blagojević Ranko i Dabić Dražen. Bili su smešteni u hotelu „Sloboda“ sa ostalim izbeglicama i stipendistima Republike Srpske. Dok je kod njih besneo rat, poslani su da završe škole. Ranko je bio izuzetno snažan i okretan, širokih ramena i snažnih ruku. Delovao je dve godine starije od nas, ko zna, možda je i bio. Jednog dana, dok su bili u sobi zajedno sa još nekim devojkama iz hotela (komšinicama), Ranko je pitao jednu da je poljubi. Ona mu je na to odgovorila: „Ne“. U trenu se Ranko okrenuo i rekao: „Ja ću se ubiti.“ Nije mu puno trebalo da iskoči kroz otvoren prozor sa petog sprata hotela. Vrištanje. Devojke su bile skroz u šoku, polako su prišle prozoru, nagnule se i videle Ranka kako visi ispod njega. Ranko, snažan i lud, pravi Bosanac, iskoristio je okruglu cev koja je bila ispod prozorskog okna da se okrene i zadrži. Skriven od pogleda devojaka, slušao je vrisku i smejao se kao lud. Kako je došao, tako se i vratio, zgibom nazad.
Negde u trećoj godini došao nam je još jedan Bosanac, Mihajlović Jovica. Jovica je bio visok i snažan dečko, koji je imao dužu kosu i naočare sa velikom dioptrijom. Zimi kad smo se selili iz učionice u učionicu brisao je stalno zamagljene naočare i nameštao kosu iza ušiju, uvek je bio spreman za neku pobunu i pravdu. Jovica nije bio izbeglica u pravom smislu reči, došao je kao punoletan sin bogatog preduzetnika. On je imao iznajmljen stan i svoja kola. Dok je većina nas nosila kopije patika, gledala da li da kupi cigare ili pojede sendvič, on je vozio potpuno novog "mercedesa". Vozeći se tako naišao je na policijsku patrolu koja je primetila strane tablice. Policajac ga je zaustavio, zatražio dokumenta i počeo da traži sve živo i mrtvo kako bi mu naplatio kaznu. Ne zaboravite, to su bile 90-te. Posle svih mogućih pregleda, policajac je utvrdio da automobil nema sajlu za šlepanje. Temperamentne naravi, naš drugar mu je istrgao vozačku dozvolu iz ruku i rekao: „Ovaj auto se ne šlepa!“, seo u automobil i otišao.
Alkohol, cigare sa i bez filtera, diskoteka "Zebra", kafić "LM", "Arka",... U najvećoj nemaštini i oskudici znali smo u krugu dvorišta da delimo nekoliko "Vek" cigara međusobno - 10 ljudi na jednu cigaru. Često smo kupovali celu veknu hleba i salamu i delili zajedno, kako bi nam ostao neki dinar za cigare ili pivo. Bila su to teška vremena gde su mnogi ukućani ostajali bez posla ili imali plate od nekoliko nemačkih maraka, koje nisu bile dovolje ni da se kupi celomesčni obrok za porodicu. Nekako smo preživeli i to, delili smo ono čega smo imali u izobilju - drugarstvo, lek za nestašicu, nemaštinu i restrikciju.
Matursko veče smo proveli u Kristalnoj sali hotela „Sloboda“. Kao što biva po običaju naš Baćo nam je našao pratnju po ko zna koji put. Prelepe devojke iz medicinske i tekstile škole zajedno sa nama su imale matursko veče. Svirao je lokalni ansambl; red roka, red narodnjaka. Ludnica sve je prštalo od pozitivne energije, mnogo lepih uspomena čak i brakova nastalo je posle ove maturske večeri.
Baća majstor za život, pozvao je svoje koleginice iz školskih dana, razredne starešine i mlade profesorke, koje su sa celim svojim razredima punim devojaka, išle s nama na eksurzije i izlete. Da bismo otišli na eksurziju trebao nam je autobus, gorivo je davala tehnička škola, a autobus poljoprivredna, devojke nisu plaćale ništa mi smo bili donatori za klopu i piće. Čovek koji je sa malo učinio za nas puno, veliko srce puno prijatelja je otvaralo vrata svih firmi i institucija u Somboru kako bi nam obezbedio još jedan predivan dan.
Ovo nije ni prvi ni poslednji susret koji smo željno isčekivali, prijatelji koji se nisu dugo videli, emocije i sećanja koja polako blede - skoro zaboravismo kako je bilo teško nekad tih 90-tih. Nove generacije naše dece dolaze da nastave gde smo mi stali, deca Milana Mucića iz Stapara i Štrangar Dejana su, gle slučajno, upisala STŠ i zajedno bila u istom razredu kao i njihovi očevi.
Zato dragi čitatelji kad bi na tren odložili mobilne telefone i vaša bi deca bili VI, mladost željna života.
Rumi, Gajin, Baćo i Tamaško
Apatinci Jajić, Prica i Barać
Kupusina čarda Pčela
Roža Stevan
Vidović Željko
