Višinka Jene slikar, restaurator, majstor i otac
Jene Višinka rođen je 1959. godine u Aptinu. Aktivno se bavi slikarstvom od 1979. godine, a do sada je održao 14 samostalnih i učestvovao na više od 100 kolektivnih izložbi.
Učestvovao je na preko 100 likovnih kolonija i humanitarnih akcija u zemlji i inostranstvu. Jedan deo svog života posvetio je izradi skulptura u drvetu i kamenu, kao i restauraciji crkava.
"Lepotu njegovih slika ne može da snimi kamera posetite galeriju"
www.galerija-slika-visinka.com
Ja sam Jene Višinka iz Sombora. Dodao sam sebi u ime „slikar“, pošto se poslednjih 20 godina bavim isključivo slikarstvom i uspevam od toga da živim, što je velika sreća u životu – raditi posao koji voliš i živeti od njega.
Ja sam ubeđen da se slikar rađa. Još kao dete bio sam vrlo nestašan. Majka je imala nekakav kuvar koji mi je davala da crtam, samo da ne pobegnem s noše. Imao sam jednu olovku – s jedne strane crvenu, s druge plavu – i tako sam škrabao i crtao satima, zabavljen svojim radom. Zato verujem da to ne može da se „nauči“ – ili imaš to u sebi, ili nemaš.
Imao sam jednog starog profesora koji mi je mnogo pomogao. Govorio je: ako neko hoće da postane slikar (ne umetnik, umetnik je nešto iznad slikara), dovoljno je da ima 5% talenta, 5% sreće u životu, a 90% rada. Ako nešto uporno radimo svaki dan, steći ćemo rutinu i nešto će od nas biti.
Žao mi je što nisam stekao formalno obrazovanje. U našoj porodici nije se prepoznao moj talenat. Ljudi su i tada, kao i danas, skeptični prema umetnosti – uverenje je da od toga ne može da se živi.
Imam atelje u centru Sombora, na vrlo prometnom mestu. Gotovo svake godine, kad se približi kraj školske godine, roditelji „slučajno“ naiđu i raspituju se o umetnosti, ali vrlo okolišno. Na kraju, sve se svede na pitanje: „Može li se od slikarstva živeti?“
Moj odgovor je: ako hoćete samo da preživljavate, dovoljno je da stanete pred crkvu i pružite ruku – sigurno ćete skupiti novac da preživite. Ali probajte da zamislite kako je raditi posao koji volite.
Najviše sam voleo da posmatram Mikelanđelove radove. Kao dete nisam znao da on postoji. Moja baka je bila vrlo pobožna i često je išla u crkvu, a ja sam insistirao da idem s njom. Nju je to radovalo jer dete hoće u crkvu, a ja zapravo nisam išao zbog obreda, već da gledam svodove, freske, ta čuda – to je za mene tada bilo nedostižno.
Maštao sam kako bih voleo da se približim tom svodu, da vidim taj rad izbliza. Kasnije sam saznao da je to Mikelanđelov rad. Čak sam jedno vreme radio skulpturu u drvetu i kamenu, kao i on.
Vremenom mi se ostvarila želja da radim restauracije crkava. Potpuno slučajno upoznao sam čoveka, majstora za te poslove, kome su se dopale moje slike i pitao me da li bih radio s njima na restauraciji. Naravno, prihvatio sam.
Tada sam bio zaposlen u državnom preduzeću – tada je to bilo „vrhunsko dostignuće“, siguran posao do penzije. Kad sam rekao porodici da ostavljam državni posao i prelazim kod privatnika, nastao je haos – niko nije mogao da veruje.
Ali ispostavilo se da je to bio pravi potez. Stekao sam ogromno znanje, radio sa profesorima sa akademije, učio tajne zanata. Pošto se u crkvama radi samo do određenog vremena u danu, posle podne nije moguće zbog svetla, imali smo dosta slobodnog vremena – ja sam to koristio da učim.
Jedan profesor mi je rekao: „Na akademiji pokušavamo da ljudima usadimo znanje, a oni ga neće. Ti trčiš za nama i tražiš znanje – kako da ti ne damo?“
To mi je bila odskočna daska. Zato uvek savetujem roditeljima: ako ikako možete, dajte deci mogućnost da se obrazuju za ono za šta su nadarena.
To je moje okruženje. Smatram da se čovek najbolje izražava kroz ono u čemu je odrastao i šta nosi u uspomenama. Ti konji, ti salaši, ta Vojvodina – nekad lepa, nekad manje lepa, nekad hladna, nekad topla, prašnjava, blatnjava – ali uvek lepa nama koji ovde živimo.
Vrlo jednostavno – poenta je da je slika gotova u mojoj glavi pre nego što je prenesem na platno. Ideja je oformljena, boje su već tu, slika „sazreva“ u glavi, a onda je samo verno prenosim na platno.
Nemam najdražu sliku. Volim da slikam Vojvodinu i sve slike s tom temom su mi drage, ali ne toliko da bih ih zadržavao. Kad sam odlučio da živim od prodaje slika, raščistio sam sa sobom da neću biti kolekcionar svojih dela – radujem se svakoj prodatoj slici. Svaka je reklama za sebe, a sve zajedno – reklama za mene.
Ta ideja postoji od početka. Kao mlad, zavideo sam čika Ivanu Jakopčiću koji je imao svoju galeriju – jedini privatnu. Konjović je dobio galeriju od grada, a Jakopčić je imao ličnu u Pariskoj ulici (danas je tamo, nažalost, pekara).
Kao dete i mladić odlazio sam kod njega, učio, „krao“ znanje. Gde god sam mislio da mogu nešto da naučim, tamo sam kucao na vrata. Uvek sam pokušavao, a naučeno odmah isprobavao.
Kroz život mi se ukazala prilika da dobijem na korišćenje kapelu Katoličke crkve – prostor koji sam mnogo voleo. U njoj sam 18 godina imao galeriju i atelje. Kasnije sam poželeo da kupim svoj prostor i otvorim ličnu galeriju – i uspeo sam.
Zaključio sam: vredi želeti, jer se želje ostvaruju. Samo treba paziti šta želimo – jer će se ostvariti.
Dolaze, naravno. Imamo mnogo Somboraca u inostranstvu, koje muči nostalgija. Vole da ponesu deo Sombora – bilo na slici, bilo u obliku mog „brenda“: starih crepova s kuća i crkava, na koje naslikam somborski motiv i ugradim satni mehanizam. Ponekad donesu crep sa svoje roditeljske kuće – na njega naslikam baš tu kuću. To ima posebnu vrednost za njih.
Raduje me kada pronađu nešto za sebe, nešto što će poneti i u čemu će uživati.
Moja radost je u slikanju – vrlo sam produktivan i radim s velikim zadovoljstvom. A kada neko u tom mom zadovoljstvu prepozna svoje, pa još i plati za to, odnese ga u svoj dom, divi mu se i on i sledeće generacije – to je neopisivo zadovoljstvo.
Poručio bih svima, ne samo umetnicima: pokušajte da pronađete svrhu svoje duše, razlog zašto ste došli na ovu planetu, posao za koji ste stvoreni.
Jer taj posao će vam doneti najveće zadovoljstvo i blagostanje. Ja sam kroz život isprobavao mnoge poslove, ali sam se uvek vraćao slikarstvu. Na kraju sam shvatio – ne treba da se otimam, nego da se prepustim.
To mi je donelo ogromno zadovoljstvo i privilegiju – da radim ono što volim i da živim od toga.
Najvažnije je zadovoljstvo. Da čovek radi s radošću – to se vidi. Ako nešto radimo na silu, pa čak i kafu ako kuvamo na silu, neće prijati gostima. A kamoli sliku – ona će sama „reći“ da nije urađena od srca.
Ništa, hvala vama što ste došli. Dođite opet. Hvala i doviđenja.
