Dok jurimo za uspehom i brojimo radne sate, vreme prolazi – deca odrastaju, roditelji stare, a trenuci sa porodicom postaju luksuz za koji stalno ponavljamo „nemam vremena“.
„Čovek mora da radi da bi preživeo, ali ne mora da živi da bi samo radio.“ Ova rečenica danas zvuči jednostavno, ali nikada nije bila istinitija. Živimo u vremenu u kojem se uspeh često meri brojem radnih sati, količinom novca i stalnom trkom za još jednim poslom. Ljudi ustaju rano, vraćaju se kući kasno, umorni i iscrpljeni, a dani prolaze gotovo neprimetno. Rad postaje centar života, dok ono najvažnije ostaje po strani.
Sve manje vremena provodimo sa porodicom. Deca odrastaju, roditelji stare, prijatelji postaju samo imena u telefonu, a mi verujemo da ćemo jednog dana imati vremena za njih. Nažalost, to „jednog dana“ često nikada ne dođe.
Rad je važan. On donosi sigurnost, omogućava dostojanstven život i pruža priliku da ostvarimo svoje ciljeve. Ali kada posao postane jedini smisao postojanja, čovek polako počinje da zaboravlja sebe.
Koliko puta smo odložili odmor zbog još jednog radnog dana? Koliko puta smo rekli porodici „nemam vremena“? Koliko puta smo propustili trenutke koji se nikada neće ponoviti? Život nije samo posao. Život čine stvari koje novac ne može kupiti:
Na kraju života niko neće žaliti što nije proveo više vremena u kancelariji ili na radnom mestu. Ljudi će želeti još jedan dan sa porodicom, još jedan razgovor sa roditeljima, još jednu šetnju sa decom ili prijateljima.
Zato je važno napraviti ravnotežu – radimo da bismo živeli, a ne živimo da bismo samo radili. Jer vreme je jedino što se nikada, ali baš nikada ne može vratiti.
