Zašto je postalo teško snimati filmove u Somboru?

Gde je nestao filmski Sombor?

Nekada su mi poznanici sa oduševljenjem govorili: „Kako je lep ovaj tvoj Sombor, pravo zelenilo!“ Danas me, nažalost, često pitaju nešto sasvim drugo: „Šta se to promenilo u izgledu ulica i zašto je saobraćaj postao tako spor? Šta se dešava?“

Povod za ovo razmišljanje je nedavna poseta jednog poznanika i njegovog oca, koji je nekada služio vojsku u našem gradu. On se bavi specifičnim poslom – pronalazi i preporučuje autentične scenografije velikim filmskim kućama. Naš region je inače veoma popularan za strane produkcije jer nudimo izgled evropskih prestonica po znatno povoljnijim cenama nego u ostatku Evrope. Radovao sam se prilici da Sombor, zahvaljujući njegovoj preporuci, ponovo dospe na svetsku filmsku mapu.

Sastali smo se u „Starom fijakeru“. Već na prvi pogled osetio sam da nešto nije u redu; izostalo je ono tipično oduševljenje koje ljudi imaju kad zakorače u centar grada. Kroz razgovor, čovek mi je otvoreno rekao šta mu kvari utisak: „Tražim lokacije koje odišu prošlim vremenima za potrebe velikih produkcija, ali na svakom koraku nailazim na elemente koji odudaraju od te estetike. Jarko crveni pešački prelazi, metalne kutije i žuto-crne ograde se jednostavno ne uklapaju u viziju koju filmske kuće traže kada žele 'staru Evropu'. LED monitori i treptači su previše moderan detalj za ovakvu arhitekturu.“

Posebna priča je ta neverovatna „buka“ koju stvara silna signalizacija. Ako prošetate ulicama bliže centru, videćete da se na svakih pet-šest metara nalazi po neki znak. Izgleda kao da vozimo autoputem, a ne kroz mirno gradsko jezgro. Postavlja se logično pitanje: kako smo decenijama unazad vozili bez ovolike šume metala i tabli? Umesto da nam olakšaju, ti silni znaci nam zapravo odvlače pažnju sa same vožnje i pešaka.

Svetleći pešački prelazi samo dopunjuju taj haos. Iako deluju moderno, kada padne mrak i udari kiša, svetlo u kombinaciji sa mokrim kolovozom stvara odsjaj koji može biti neugodan za vozače. Umesto jednostavne preglednosti, dobili smo vizuelni izazov koji zahteva maksimalan oprez i veoma sporu vožnju.

Njegov zaključak je bio prilično jasan: „Srbija je inače sjajna destinacija jer je pristupačnija od ostatka kontinenta, ali da bih Sombor preporučio kao lokaciju, produkcija bi morala previše toga da sklanja ili maskira. Verovatno ću predložiti neke gradove u Češkoj, gde je ambijent sačuvao onaj izvorni, neopterećeni izgled.“ Popili smo piće i svako je otišao na svoju stranu.

Pitam se da li je sav taj moderan inventar bio neophodan u ovolikoj meri? Verujem da je postojao suptilniji način da se unapredi funkcionalnost, a da se ne naruši stari šarm grada koji je naša najveća prednost. Diskretniji elementi bi bolje vršili funkciju, a da pritom ne menjaju vizuelni identitet Sombora.

Saobraćaj je takođe postao zahtevniji. Uz brojne usporivače i ograničenja na 30 km/h, vožnja kroz grad traje mnogo duže. Iako su moderni automobili sigurniji, danas se krećemo sporije nego prethodne generacije u starim vozilima.

Interesantno je da imamo dosta signalizacije na mestima koja nisu toliko prometna, dok su neke kritične tačke ostale nepromenjene. Na primer, na Bezdanskom putu, kod raskrsnice 12. vojvođanske i Solunskih boraca, preglednost je i dalje slaba, a uključenje na glavni put zahteva veliku dozu strpljenja.

Na kraju, Sombor je propustio priliku da postane scenografija, ne zato što nije lep, već zato što je izgubio deo te autentičnosti koju filmadžije traže. Ostaje nam da se nadamo da će se u budućnosti više voditi računa o očuvanju estetike naših ulica.