Lična ispovest o izbeglištvu, bombama nad Bačkom, kukuruzu koji je bujao dok su avioni sejali smrt i neraskidivoj vezi krajiških porodica sa kosovskim zavetom.
Kada je agresija počela, 24. marta 1999. godine, sedeo sam za stolom u Staparu i večerao, gledali smo početak rata na televiziji.
Iznad naše kuće u Staparu, koja se nalazi na Sivačkom putu, preletela je raketa i zaputila se ka svom neznanom cilju. Kasnije sam čuo da su gađali aerodrom u Somboru i da ima poginulih vojnika. Počelo je veliko stradanje našeg naroda.
Borba nije počela 1999. godine; počela je mnogo ranije, još 1998. Mnoge vojne i policijske jedinice već su bile na Kosovu u obračunu sa ekstremistima, štiteći ono malo srpskog i albanskog naroda koji je još uvek verovao da je Jugoslavija naša zajednička država.
Morate znati da su teroristi pobili više svojih ljudi nego Srba, terajući ih u rat. Mnoge albanske glavešine sela i porodica izgubile su život jer nisu htele u sukob; UČK nije imao milosti ni prema kome.
Dobar deo Staparaca se plašio neizvesnosti, ali mi, kao prekaljeni krajišnici, govorili smo im da se ne boje i da ovo neće dugo trajati.
Kod nas je rat bio nešto drugo. Mi koji smo ga videli, čak i ja kao dete, znamo kako je kada ti otac svaki dan odlazi na liniju, a ne znaš da li će se vratiti.
Prvih dana rata, kao da ništa nije bilo, išli smo na njivu, u bašte i radili, dok su nam Staparci govorili: „Nemojte, pobiće vas avioni!“ Celo poimanje rata u malom vojvođanskom selu zasnivalo se na filmovima i pričama. Ali zemlja se morala raditi, morala je biti uzorana i posejana. Već drugi-treći dan svi su se vratili i nastavili da žive i rade po starom.
Tokom bombardovanja do nafte se teže dolazilo. Koliko imaš zemlje, toliko nafte dobiješ, a po nju smo išli u našu zadrugu ZZ Stapar jer su pumpe bile potencijalne mete. Pod izgovorom da je sve što vojska može da koristi legitiman cilj, NATO je svima nacrtao mete na čelo.
Na krizu, rat i sankcije bili smo navikli, ali na kišu koja je tada padala u minut redovno nismo – tu je nešto bilo sumnjivo. Amerikanci su posipali oblake i inicirali kišu kako bi posle toga nebo bilo čisto, da bi nas mogli nesmetano bombardovati. Te godine bilo je mnogo više od proseka kukuruza, a same stabljike su bile do pola visine krova naše kuće. Redovna kiša učinila je da zemlja buja, dok su avioni sejali smrt.
Pod sjajem zvezda, noću smo golim okom ili dvogledom gledali avione koji iz Mađarske lete ka Novom Sadu ili Beogradu, kao male svetle tačkice koje donose smrt.
Svuda okolo leteli su flajeri nošeni vetrom, oni su nas na lošem srpskom jeziku pozivali da se predamo i odustanemo jel borba je uzaludna. Lagali su nas kako Slobodan Milošević ima ovakvu jahtu ili onakve pare u Švajcarskoj. Da ih ima, ne bi on sedeo ovde pod bombama; sedeo bi sa vama, gospodo, kao i onaj dobar deo opozicije koji je pobegao iz zemlje čim je zagustilo.
S vremenom smo primetili kako im jezik postaje sve bolji, ali smo po tonu i rečima shvatili da im flajere sada rade Hrvati omakne im se poneka reč koja se kod nas baš i ne koristi.
Bila je zabrana točenja alkohola, kafići su pozatvarani, sve u cilju da ne dođe do nesreće jer nikada nismo znali gde može da udari raketa. Znali smo da noć donosi stradanja. Danju nisu bombardovali kod nas, pa smo se u centru sela skupljali popodne, a noću bežali kućama. Jedne večeri, kada smo se drugar i ja vraćali iz sela, Sombor je bio bombardovan. Gađali su skladište goriva sa 94 projektila. Ogromna buktinja je osvetlila Stapar kao da je bio dan, a mi smo udaljeni 16 kilometara od somborske carine i NIS-ovih ogromnih cisterni.
Somborci su platili visoku cenu. Pored materijalnih oštećenja, najstrašnije je što je dosta ljudi umrlo od raka, a i danas umiru. Zarad „prijateljstva“ sa Amerikancima, ta se statistika od dolaska DOS-a na vlast ne iznosi.
Najveći udar na našu zemlju išao je preko susednih država. Odmah sam se setio rečenice koju me je učiteljica Radmila Barošević naučila: „Deco, Jugoslavija je okružena BRIGAMA.“ (Bugarska, Rumunija, Italija, Grčka, Albanija, Mađarska, Austrija).
Noću je vojska prolazila sa zamračenim vozilima. „Kampanjola“ je za vreme policijskog časa proveravala ljude koji su pričali na tada malobrojnim mobilnim telefonima. Veliki broj lokatora i stranih agenata pomagao je NATO trupama. Opozicija je, finansirana spolja, dobar deo rata provela van zemlje, dok su domaći izdajnici postavljali lokatore misleći da čine dobro, rušeći sopstvenu zemlju za debele pare. Američki mediji su tada tvrdili da u Srbiji ima 10.000 ljudi spremnih da spasavaju njihove oborene pilote.
Meni je ovo bio treći rat po redu:
Mnogi Staparci su bili u rezervi ili na odsluženju vojnog roka. Ti mladi momci, koji su otišli kao deca, vraćali su se na odsustvo kao odrasli ljudi – stariji i mudriji od svojih očeva i dedova koji su ostali kod kuće. Majkama tih momaka mi Krajišnici smo im delovali hladno i bezosećajno, dok su njihova deca bili na prvoj liniji. Neki od nas su u ratu proveli punih sedam godina i ovaj rat nije predstavljao ništa novo. Moralo se izdržati. Mnogi od nas su izgubili blisku rodbinu: braću, majke, ujake, sestre, očeve...
Znali smo da moramo izdržati, nismo sumnjali niti mislili drugačije. Kasnije sam upoznao neke na visokim položajima koji su nas sa severa hteli otvoriti za „mirnu okupaciju“. Ja znam da nema mirne okupacije – u mom selu je tokom Drugog svetskog rata ubijeno 250 ljudi na pragu ili u logoru.
Gledao sam slike rata te 1999. i plakao, jer smo još 1991. znali šta će se dogoditi, ali niko nas u Srbiji nije slušao dok su Amerikancima davali „prst po prst“. Svu muku koju smo prošli „preko“, sada su naši ljudi morali da plate ponovo.
Bolelo me je što ljudi nisu znali šta gubimo ako izgubimo Kosovo. Na dan potpisivanja Kumanovskog sporazuma plakao sam. Otac mi je govorio da budem miran, a ja sam mu rekao: „Sad je sve gotovo i ništa više neće biti isto.“ Sve ove godine mi smo samo usporavali pad Kosova. Nikada nisam plakao kad je Krajina pala – znao sam da je Kosovo svetije i važnije.
Kakve mi imamo veze sa Kosovom? Cela majčina strana familije su Dalmatinci, a svi su oni davno došli kao izbeglice upravo sa Kosova. Čak su kod Knina napravili novu zemlju i nazvali je Kosovo. Čuvali su zavet u guslarskim pesmama i prenosili ga s kolena na koleno. U komunizmu su mnogi zaboravili, ali ne svi.
Sada, kad pljuju našu državu, pitam ih: „Koliko dece imate i da li želite da ih date u rat?“ Ćutite, neka i ovo zlo prođe.
Svaki dan bez rata je bolji od bilo čega što se u ratu može dobiti.
Nadam se da ste stekli sliku kako je bilo u Staparu za vreme NATO agresije – ili „operacije“, kako neki kažu, zaboravljajući da mi nismo operisani kao oni.
PS Za razliku od mnogih srpskih kafe NACIONALISTA ja sam služio vojsku i znam šta je čast dužnost i obaveza, država se drži.
