Devedesete i Tuneli od Drveća: Vreme Kada se Sunce Nije Videlo
Piše: Redakcija portala odustadousta.info
Sombor je nekada bio grad u kojem se disalo punim plućima, grad koji je svojom gustom vegetacijom prkosio letnjim žegama. Danas, dok hodamo vrelim asfaltom, ne možemo a da se ne zapitamo: gde je nestao onaj grad koji su pre 128 godina vizionarski podizali naši preci? Veliki somborski gradski park, poznat i kao Županijski park, nastao u proleće i leto daleke 1898. godine, bio je remek-delo neobaroknog francuskog stila. Danas je on samo bleda, osiromašena senka te nekadašnje raskoši.
Prema podacima sa sajta RAVNOPLOV, ovaj park je u svom izvornom obliku bio simbol prestiža i negovane lepote. Iako je početkom ovog veka donekle obnovljen, istina na terenu je neumoljiva: preko 50% nekadašnjeg fonda drveća je povađeno, propalo ili posečeno. Najstarija stabla, ona koja su decenijama čuvala istoriju ovog grada, polako dotrajavaju i nestaju, a adekvatne zamene nema na vidiku.
Svi koji pamte Sombor iz devedesetih godina prošlog veka, sećaju se nadrealno lepih prizora na šetalištu koje vodi ka Županiji. To nije bila samo obična ulica, već prirodni tunel gde su se grane drveća skoro dodirivale iznad glava prolaznika, praveći hlad koji nijedna moderna klima ne može da zameni. Danas je to šetalište ogoljeno, a beton koji je zamenio prirodu isijava toplotu dugo nakon zalaska sunca.
Postavlja se ključno pitanje: o čemu su razmišljali gradski oci kada su planirali budžet? Izgleda da im prioritet nije bio očuvanje šume u srcu grada, već projekti koji pogoduju "betonizaciji". Dok se svet suočava sa dramatičnim globalnim zagrevanjem, mi u Somboru sečemo ono što nas jedino može spasiti. Ostavljeni smo na golom betonu, posmatrajući cveće koje u saksijama jedva preživljava nesnosnu žegu, dok je oko njega sve sivo i vrelo.
Sadnja cvetnih leja u uslovima koji sve više podsećaju na subsaharsku klimu je, blago rečeno, ludost. Cveće zahteva enormne količine vode i stalnu negu, a ne pruža nikakvu zaštitu od sunca. Da smo pametni kao što nismo, svuda bismo sadili šumu. Sombor ima potencijal i prostor za 10.000 novih stabala. Grad bi trebalo opasati zelenim pojasom, šumu posaditi u svakom parku i na svakom slobodnom metru gde to urbanizam dozvoljava.
Rešenje je zapravo jednostavno za onoga ko želi da vidi dalje od sledećih izbora:
Lako je donositi odluke o seči drveća iz fotelje u Županiji, gde klime rade punom parom. Oni koji sede unutra očigledno ne obraćaju pažnju na to kako je onima napolju. Naš korzo, nekada ponos grada, ostao je "go ko od majke rođen". Srećnici koji se zateknu napolju u podne vide samo pustoš i sivi beton. Nekada je korzo bio krcat ljudima koji su uživali pod gustim krošnjama bođoša i platana, gde se sunce praktično nije videlo.
Danas su te iste ulice zakrčene kafićima i njihovim glomaznim tendama. Umesto prirodnog strujanja vazduha, ugostitelji su prinuđeni da koriste skupe prskalice koje troše ogromne količine električne energije ne bi li nekako rashladili goste. To je slika modernog Sombora: veštačko hlađenje tamo gde je priroda nekada to radila besplatno i mnogo bolje.
Žalosno je što smo dozvolili da se blago staro više od veka ovako olako krčmi. Nadajmo se da će neko iz ovoga nešto naučiti ili je poenta zaista bila samo u tome da se potroši što više novca na materijale koji nam život čine nepodnošljivijim.
Izvor informacija o istorijatu: Prilog sa sajta RAVNOPLOV o velikom somborskom gradskom parku (1898-2026).
