Da je Zoran Đinđić imao tri glave, svaka bi smetala drugom centru moći – novcu, politici i geopolitici
Na godišnjicu atentata na Zorana Đinđića, Srbija se i dalje ne spori samo oko toga ko je pucao, već i oko pitanja kome je politički i ekonomski odgovaralo da premijer nestane sa scene. Upravo zato se oko njegove smrti godinama pletu tri velika tumačenja: sukob sa starim strukturama bezbednosti i kriminala, sukob unutar postpetooktobarske vlasti oko tranzicije i privatizacije, i sukob sa međunarodnim centrima moći oko državnih pitanja, pre svega Kosova.
Istorija ovde nije crno-bela, a Đinđić ostaje možda i najspornija figura savremene Srbije.
U očima jednog dela javnosti, Đinđić je bio političar koji je pokušao da Srbiju, posle devedesetih, nasilno uvede u novi poredak. Njegovi potezi — od saradnje sa Hagom do ekonomskih rezova — tumačeni su kao pokušaj da se zemlja izbavi iz izolacije, ali su istovremeno otvorili front prema strukturama koje su opstale iz prethodnog režima.
Po tom tumačenju, najveći protivnici nisu mu bili samo politički rivali, već delovi bezbednosnog aparata, ratnog podzemlja i ljudi koji su u haosu prethodne decenije stekli moć, novac i zaštitu. U tom okviru, atentat se vidi kao pokušaj da se zaustavi kurs koji je pretio da razori mrežu interesa nastalu tokom devedesetih.
Drugo tumačenje ne polazi prvenstveno od ideologije, već od novca. Posle 2000. godine otvoren je ogroman prostor za preraspodelu državne imovine, tržišta i političkog uticaja. Privatizacije, prodaja firmi, ulazak stranog kapitala i stvaranje nove poslovno-političke elite stvorili su sistem u kojem su se prelamali interesi stranaka, tajkuna, posrednika i ljudi iz sive zone.
U toj slici, Đinđić nije samo reformator već i figura na vrhu procesa u kojem su mnogi očekivali profit, zaštitu ili političku korist. Zakon o ekstraprofitu, pokušaji države da uspostavi kontrolu nad novcem iz sive zone i sukobi oko toga ko će upravljati tranzicijom stvorili su ozbiljne neprijatelje.
Zato se pojavilo tumačenje da je postao opasan ne samo starim strukturama, nego i onima koji su u novom sistemu hteli više nego što je država mogla da im dozvoli.
Treće tumačenje ide još dalje i tvrdi da je problem nastao onog trenutka kada Đinđić više nije bio viđen samo kao partner tranzicije, već kao političar koji pokušava da otvori pitanja koja nisu odgovarala zapadnim centrima moći.
U toj interpretaciji posebno mesto zauzima njegovo insistiranje da se status Kosova hitno postavi na dnevni red i da Srbija ne sme ostati pasivna.
Zagovornici ovog ugla smatraju da je time izašao iz uske uloge “tehničkog reformatora” i počeo da deluje kao ozbiljan politički faktor sa sopstvenom agendom. Da li je to zaista značilo sukob sa Zapadom ili samo dodatno komplikovalo njegov položaj unutar već nestabilnog sistema, ostaje predmet rasprave.
Ali nesporno je da je njegova smrt otvorila prostor za vanredne mere, obračune i širenje državne sile kroz akciju „Sablja“, koja je i danas predmet sporova zbog masovnih hapšenja i političkih posledica.
Možda upravo zato Đinđićeva politička sudbina i dalje deli Srbiju. Za jedne, on je bio modernizator koji je stradao jer je pokušao da preseče veze države, službi i podzemlja.
Za druge, bio je simbol tranzicije u kojoj su pod parolom reformi nastajali novi monopoli, nove nepravde i nova zavisnost.
Za treće, postao je smetnja onog trenutka kada je pokušao da vodi samostalniju nacionalnu politiku.
Zbog toga se o 12. martu ne govori samo kao o atentatu na jednog čoveka, već kao o trenutku kada su se ukrstili interesi politike, kriminala, kapitala i spoljnog uticaja.
I baš zato pitanje više nije samo ko je povukao obarač, nego ko je sve imao razlog da premijer bude uklonjen.
