Rad u školi nije samo održan čas, iza se kriju gomile papirologije, stalna usavršavanja i surova ekonomska realnost prosvetnih radnika.
Рад у школи није само час који се одржи и готово. Ту су припреме за час, вођење папирологије, разна дежурства, семинари, вебинари и шта све не. Дакле, рад у школи по правилима и нормама није нимало лак. Истина, многе ствари временом постану лакше – са годинама и искуством човек уђе у рутину.
Ово пишем пре свега као одговор на честу причу да „професори ништа не раде“, да је то „лак посао“ и да „имају стално распусте“. Реалност је ипак мало сложенија. Да би неко уопште постао професор, мора да проведе године у учењу, школовању, усавршавању и завршавању факултета – често баш у оним најлепшим годинама живота. Уз то иде и не баш мали трошак за студије, литературу, путовања, семинаре и додатна усавршавања.
Парадокс је што се ретко помиње да у многим другим областима неко без посебне стручности или великог улагања у образовање може релативно брзо да дође до посла са приходима који су врло слични, а понекад и већи.
А што се тиче приче о „силним распустима“, и ту се често мешају ствари. Распуст је пре свега период када ученици немају наставу. У пракси, велики део тог времена наставници користе за завршетак административних обавеза, извештаја, припрема, семинара или планирања наредне школске године. Наравно да постоји и време за одмор – као и у сваком другом послу – али то није баш она слика коју многи замишљају, где се не ради пола године.
Међутим, оно што је можда вредно поменути јесте неколико „ситница“ које често остану изван тих лепих прича. На пример, повећање плате по години стажа од око 0,4%, што значи да се баш и не може говорити о неком озбиљном напредовању. Посао јесте сигуран када се добије стални уговор, али уз једну веома важну чињеницу – у великом броју случајева готово сигурно морате имати и додатан посао, јер са тим приходом није баш једноставно решавати неке основне животне ствари.
Рецимо:
Не бих да звучим мрачно, јер просвета јесте позив који има своју лепоту и смисао. Али реалност је да просветни радник често мора да ради и нешто са стране. А онда се природно поставља питање: ако човек после школе иде на други посао да би попунио кућни буџет, колико енергије и времена остаје за онај идеални, потпуно посвећен рад у учионици?
Тако се понекад дође до ситуације да има много аплауза од ђака, али квалитет рада не може увек бити на нивоу оног професионализма ка коме сви тежимо.
Има, наравно, још много позитивних и негативних страна овог посла. Али, ако ћемо баш мало иронично да закључимо – то је свакако диван посао, посебно ако уз њега иде и неки јак девизни прилив у породици. Онда живот може бити прилично леп.
