Kako sam kroz lična iskušenja i susrete sa gladnom decom spoznala da naša dela imaju vrednost samo onda kada umemo da podelimo i poslednji dinar sa drugima
Volim da putujem i mogu da kažem da sam tokom svog do sadašnjeg života dosta proputovala. Ne mogu da kažem da su to sve bila neka skupa putovanja, čak suprotno, više je bilo onih skromnih. Nije ni važno zapravo da li putujemo na skupu ili jeftiniju destinaciju, važno kako se osećamo sa tim što radimo i dok to radimo.
Svako od tih putovanja bilo je drugačije i posebnije na svoj način. Međutim postoji jedna stvar koja ih sve spaja. Želim danas sa vama da podelim, koliko su mi sva ta putovanja pomogla da ostanem ono što jesam. Kada putujemo i idemo u drugu državu na neko nama lepo zamišljeno mesto, puni smo euforije i ushićenja. Često zamišljamo slike u glavi šta nas tamo čeka i kako ćemo tamo raditi niz lepih stvari.
Naravno da sam i ja neko ko voli da uživa, volim da ugodim sebi i da budem zadovoljna. Međutim moje “UGODITI SEBI” nema nikakvu vrednost u ovom univerzumu. Ko sam zapravo ja ako samo ugađam sebi, ( a pritom sam neko ko prvo ugodi svima pa tek onda sebi, ali o tome ćemo pisati drugi put ). Znate prošla sam niz edukacija, na kojima su me učili da svako treba da bude sebi na prvom mestu. Slažem se sa tim, ali kako da jedna majka bude sebi na prvom mestu? Zar je to uopšte prirodno?
Mogla bih da napišem sada bezbroj stranica o tome koliko sam zapravo zadovoljna da mislim na ljude u mom životu i koliko volim da učinim nešto za njih, ali sam odavno u sebi otkrila jednu puno dublju potrebu da pomognem i mnogim drugima.
U koji god grad ili državu da sam otišla, sve više sam uviđala vrlo poražavajuću činjenicu. Ljudi su siromašni u svim delovima sveta. Koliko je samo teška sudbina biti prosijak. Da li ste razmišljali nekada o tome kada prođete pored njih i ne date im ništa? Nemojte misliti da vas osuđujem i sam sama sam bila u takvoj situaciji jer nisam uvek bila u prilici da im pomognem, Ono što dobro pamtim, jeste da sam se u svakoj toj situaciji, jako loše osećala, nekih se i dan danas vrlo slikovito sećam i idalje se oećam loše.
Nisu bitne okolnosti pod kojima je nekoga zadesila takva sudbina, nije bitno koliko godina ima taj neko, bitno je da uvek budemo svesni da je to moglo zadesiti svakoga od nas. Često sam znala čuti kako su prosijaci organizovana mafija, ali dajte molim vas, pa nije da se ne može prepoznati ko to jeste a ko to nije. A sve i da jesu svi organizovana skupina, da li bi ste se menjali sa njima? Šta god da je u pitanju, sigurna sam da to nije ni malo laka sudbina.
Upoznala sam puno ljudi koji osuđuju davanje novca toj grupi ljudi. Nikada nisam mogla da razumem stanje njihovog uma u kome su oni zaslužili nešto u životu, a eto sada ovi neki to nisu zaslužili i ne treba im pomoći.
Ono što me uvek iznova iznenadi i porazi, jeste bezosećanost ali ne samo prema ljudima koji prose. Ljudi koji se izdignu iznad drugih bez osećaja ljudskosti su pre svega bezosećajni prema sebi. Kako je moguće da im ne padne na pamet da u sebi nemaju kvalitet i potencijal u emocijama, ono što je još gore, kako ne pomisle da čine greh jer nisu pomogli onome kome je to potrebno. Nije da ćemo nekome na ulici dati dati milione, ali to malo, taj sitni dinar koji imamo, zar ga ne treba podeliti, zar ne treba ISKUŠENJE prepoznati i sebe dobrotom okupati. Koliko smo ne zahvalni kada i pored toga što smo se bezbroj puta u životu uverili da se dobro dobrim vraća, mi i dalje ne činimo dovoljno toga dobrog.
Pre neki dan kada sam izašla iz prodavnice sa pune dve kese, na putu do kola spopalo me je troje dece. Rekli su da su gladni i pitali da li mogu nešto da im dam. Oni su vođeni svojim stomakom krenuli prema mojim kesama, bili su vidno mršavi, čupavi i ne okupani. Spustila sam kese i dozvolila im da uzmu sve što žele. Taj prizor ne mogu da vam opišem. Mogla bih zaplakati na sam početak misli o tome.
Njihov osmeh i neverica da je za njih to neko uradio za mene je bilo vrednije od mnoga toga u tom trenutku. U kesama je ostalo gotovo samo ono što nije bilo hrana. Deca su kasnije otrčala u drugu stranu da ih niko ne vidi a ja sam razmišljala o tome kako bi velika većina rekla da sam ja luda a ja sam bila srećna. Pripala mi je čast da tog dana nahranim nekoga ko je gladan, To što sam kupila, u tom trenutku uopšte nije bilo namenjeno meni, ali je našlo putu do onih kojima je bilo suđeno.
Nije mi ni palo na pamet da ponovu uđem u prodavnicu i kupim neke stvari koje su mi bile potrebne tog i narednog dana. Sve se desilo baš onako kako je trebalo.
To naravno nije promenilo njihovu dalju sudbinu, na žalost volela bih da su moja dela veća i da po svim tim destinacijama na koje putujemo ne srećemo ljude koji se pate sa takvim sudbina. Oni koji me poznaju navikuti su na to, pa čak imaju i internu šalu koja se odnosi na mene, ona glasi ovako: Emina kada negde ide, ona ima poseban fond da udeli svima onima koje sretne na tom putu. I znate šta to je apsolutno istina, samo što mene to ne ispunjava dovoljno. Moj fond je i suviše mali da bih mogla sa njim da učinim značajnije promene. Niko ne zaslužuje da bude gladan, gde god da živi na ovoj planeti. Kako je život i meni priredio upravo to, da budem gladna i bez krova nad glavom, sa sigurnošću vam mogu reći; ne sudite nikome, nikada ne znate kroz šta neko prolazi, ne tovarite na sebe taj teret, jer ima onaj jedan koj sve vidi. Vidi njih, a vidi i nas!
Zahvalna sam na tome što sam imala priliku da pomognem ljudima u nekim teškim situacijama, ali sam i dalje tužna što ne mogu da promenim njihovu sudbinu. Zahvalna sam ovakvim iskušenjima jer su sačuvali moje srce, da ne otupi u sadašnjoj surovoj civilizaciji. Budimo ljudi, da bi nešto dobili i zaslužili, puno više treba da damo.
Ukoliko neko želi da zakaže lične konsultacije sa mnom, to može učiniti putem:
Facebook: AstroEmina
Instagram: eminawell
Linked In: Emina Velimirović
