Ravnodušnost je postala gotovo neprimetna, ali duboko ukorenjena bolest savremenog društva. Ne dolazi naglo i ne pravi buku uvlači se tiho, kroz svakodnevicu, kroz naviku da skrolujemo dalje, da ne zastanemo, da ne reagujemo. U vremenu u kome smo povezani više nego ikada, ljudi se sve manje zaista dotiču. Komunikacija je brza, ali površna. Informacija ima na pretek, ali razumevanja sve manje.
Danas je lakše nego ikad videti tuđu nevolju i istovremeno je ignorisati. Ravnodušnost se često maskira kao zauzetost, kao “nemam vremena”, kao potreba da sačuvamo sopstveni mir. Ali istina je da svaki put kada ne primetimo, ne pitamo i ne pomognemo, gubimo deo onoga što nas čini ljudima. Ne zato što ne možemo, već zato što se navikavamo da nećemo.
Najveći problem ravnodušnosti nije u tome što nas udaljava od drugih, već što nas polako prazni iznutra. Čovek koji ne oseća za drugog, vremenom prestaje da oseća i za sebe. A svet u kome svako gleda samo sebe, postaje hladno mesto u kome nema istinske sigurnosti, ma koliko spolja delovalo uređeno.
Ipak, lek postoji i jednostavan je pažnja. Jedno pitanje, jedan pogled, jedna iskrena reakcija mogu da prekinu taj lanac ravnodušnosti. Jer promena ne počinje u velikim sistemima, već u malim susretima. U odluci da ne prođemo pored čoveka kao pored stvari.
Ravnodušnost jeste bolest današnjice, ali nije neizlečiva. Počinje u nama ali isto tako, u nama može i da se završi.
