Analiza Srpske Spoljne Politike Od Revolucije Do Sudbonosnog Pakta Sa Nemcima i majskog prevrata
Analitički osvrt na prelomne trenutke: Istraživač Predrag Vladisavljević donosi duboku analizu događaja koji su odredili tok istorije na Balkanu.
https://www.youtube.com/channel/UCd5MFntk0NYV0aKnuovosRA
Srbija juče, danas i sutra. Kako bilo, osam i po decenija je prošlo od jednog važnog događaja koji je srpsko društvo i dan-danas duboko podelio. Jedna polovina Srbije 27. marta i dan-danas smatra kao najsvetliji, jedan od najvećih trenutaka u srpskoj istoriji, u istoriji kako srpskog, tako i ostalih jugoslovenskih naroda. Zašto kažem ostalih jugoslovenskih naroda? Zato što je od 6. januara 1929. dekretom kralja Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja stvorena prva država Južnih Slovena pod imenom Jugoslavija, Kraljevina Jugoslavija.
S druge strane, ona druga polovina Srbije, koja kritikuje 27. mart, takođe ima svoje jake argumente. U najblažoj mogućoj reči, kritičari 27. marta kažu da je to jedan od najkritičnijih i najtežih momenata u celokupnoj srpskoj istoriji, a po posledicama šta reći, pogotovo kada je u pitanju Nezavisna Država Hrvatska i genocid u Jasenovcu.
Kako bilo, Peđa vaš neće previše da se upusti što se tiče uvoda, ali ono što vam moja malenkost večeras može obećati, a to je da ću slikovito, analitički, istorijski pokušati da vam objasnim neke priče koje će bukvalno biti ispričane na potpuno drugačiji način nego što se 85 godina pričalo i u Srbiji i Jugoslaviji i među emigracijom. Pa da krenemo, kao što sam rekao, slikovito. U proleće 1941. godine Evropa je bila samo jedna močvara sa dva mala slobodna ostrvca.
A sad ću odmah i da kažem na šta konkretno mislim. U martu 1941. godine gotovo cela Evropa ili je bila pod fašizmom nacifašizma Adolfa Hitlera i Benita Musolinija ili su bili saveznici koji su sarađivali sa Hitlerom i Musolinijem. Kada govorimo o saveznicima, to su pre svega Hortijeva Mađarska, Borisova Bugarska, Kraljevina Rumunija i već naglašene fašistička Italija i Nemačka.
Ako ćemo od okupirane Evrope u martu 1941. godine, a ja bih krenuo ne od '38. nego od 1940. kada je nemački Vermaht po naređenju Adolfa Hitlera u maju mesecu za svega četiri nedelje srušio jednu Francusku. A onda je kao domino efektom pala Belgija, Holandija, Danska, Norveška što se tiče zapadne Evrope. Ako ćemo o srednjoj i istočnoj Evropi, takođe situacija uopšte nije bila bolja.
Republika Austrija, država koja je nastala posle završetka Prvog svetskog rata, nemačkim Anšlusom, okupacijom, postala je sama jedan mali šram u takozvanom nemačkom carstvu pošto su Velika Britanija i Francuska na oba oka zažmurile. A šta tek reći za sramnu 1938. godinu i čuveni Minhenski sporazum. Minhenskim sporazumom iz 1938. godine na predlog fašističkog diktatora Benita Musolinija u Minhenu se sastaju Musolini, Adolf Hitler, predstavnici francuske vlade i najveća evropska sramota, premijer Velike Britanije Čemberlen. Tu je potpisano da se Čehoslovačka pušta niz vodu, da se prepušta nemačkom Rajhu.
Šta se desilo sa Čehoslovačkom? Nemački Vermaht prvo okupira teritorije koje su povezane sa Sudetskom oblašću, Sudetska oblast gde živi brojna nemačka manjina. A onda, ne poštujući nikakve sporazume, Hitler okupira i čitavu Čehoslovačku na sledeći način. Češka postaje običan protektorat, a Slovačka postaje satelit, fašistička zemlja saradnica, ali koja je bukvalno desetkovana. Tako što je Hortijevoj Mađarskoj dozvoljeno da granice Velike Mađarske bukvalno proširi do same Bratislave.
Još postoje ti dokumentarni snimci u kojima se besramno obraća premijer Velike Britanije Čemberlen, mahajući papirom i govoreći kako je spasio svetski mir. Bruko i sramoto, ne da nisi spasio svetski mir, nego si otišao na smetlište istorije i uskoro će da smene Čemberlena i nama dolazi svima nama tako poznati Vinston Čerčil. Naravno, Drugi svetski rat počinje 1. septembra 1939. godine kada Nemačka u septembru za mesec dana okupira Poljsku. Zašto sam rekao dva slobodna ostrvca? Ta dva slobodna ostrvca su dva mala, a dva hrabra i dva velika državnička naroda, a to su Kraljevina Grčka i Kraljevina Jugoslavija.
E sada, pošto sam rekao slikovito, krećemo malo dalje, a sada ću vam objasniti na način za koji vam ja najodgovornije tvrdim i još jednom zahvaljujem što ste došli. Ovako se 85 godina nije obrazlagalo. Leva i komunistička Jugoslavija imala je svoju verziju 25. i 27. marta. Emigracija, kako ona građanska monarhistička, tako ona nacionalna monarhistička ili ravnogorska, imale su svoje verzije. One su bile glavne i one su donele konačnu odluku o 27. martu, kriveći levu Srbiju da krivi Veliku Britaniju, a desna Srbija da krivi Sovjetski Savez.
Ja ću, nabrajajući sada prvo ko su bili naši državnici toga doba, pričati kroz prizmu srpske spoljne politike od 1804. do 1941. godine. Ali da ne pomislite da pričam vrstu alternativnih istorija gde bi se vaš Peđa takođe dobro snašao. Ne, nego kroz desetine i stotine sastanaka Vlade Kraljevine Jugoslavije sa knezom Pavlom na čelu, gde su bukvalno izvlačili podatke šta se može iskoristiti da bi se, ako se već mora potpisati Trojni pakt, da se izvuče maksimum u tom momentu za narod Jugoslavije i narod Srbije.
Ja sam ovde izvukao četiri glavne paralele od stotine njihovih sastanaka. Prva paralela: na mnogobrojnim sastancima, a ovde ću da naglasim da je vrh Jugoslavije do toga doba činili knez Pavle, koji je namesnik, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije Dragiša Cvetković, Aleksandar Cincar-Marković, ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije i dogovorom iz 1939. između kneza Pavla i Vladka Mačeka, predsednika Hrvatske seljačke stranke i potpredsednika Vlade Jugoslavije.
Prvi period koji su pokušavali da analiziraju jeste period od 1804. do 1839. godine. Taj period obeležava, kao što svi znamo, ustanak i srpska revolucija vožda Karađorđa, koji već u prvim danima ustanka šalje protu Mateju u daleku Rusiju da se nekako uspostavi vojno-politički kontakt. Druga, vladavina kneza Miloša Obrenovića, ne samo kroz njegov ustanak, nego i petnaestogodišnja diplomatska borba koja je završena hatišerifima, to jest autonomijama 1830. i 1833. godine. Ovo je nabrajalo i rukovodstvo Jugoslavije, zaseda i razmišlja šta se može odavde izvući da bi se pokušalo pregovarati sa Hitlerom. Ne može se ništa. Autonomija koju je Turska dala u tom momentu Kneževini Srbiji, dala je jedna oslabljena, preslaba Turska na pritisak jedne velike carske Rusije. Danas je Nemačka glavna u Evropi, ovde Jugoslavija ništa ne može da izvuče koristeći ovo.
Dolazi do drugog dela razmatranja, period od 1839. do 1875. godine. To je period u kojem je mudri i veliki knez Mihailo uspeo da vrati konačno gradove u suverenitet Srbije, uključujući i grad Beograd, koji ponovo postaje glavni grad. Ovde Srbima, Kneževini, sem carske Rusije, donekle pomažu i Velika Britanija i Francuska, pa Turska popušta. Ni ovde se ne može praviti paralela. Sve veća panika hvata državno rukovodstvo Jugoslavije; šta god da se radi, ne može da se izvuče situacija koja bi napravila normalne uslove da Jugoslavija ne bude okupirana. Inače, zašto je 1839. značajna? Ova naša mala Srbijica od 1839. godine kao državni praznik Ministarstva spoljnih poslova slavi tu godinu kada je knez Mihailo Obrenović doneo odluku da se napravi Knjaževski savet za inostrana dela.
Treći period traje kratko, 1875–1878. godine. Po meni, najveći ministar spoljnih poslova u čitavoj srpskoj i jugoslovenskoj istoriji je čuveni Jovan Ristić. Taj period je Srpsko-turski rat i konačna nezavisnost tada Kneževine, a potom i Kraljevine Srbije. E, ovde su se knez i ostali naši državnici ponadali, jer ovoga puta se Srbija Obrenovića okreće potpuno austrofilskoj i germanskoj politici, nadajući se da se ovde može izvući. Jedan od predloga kneza Pavla Hitleru bio je da Kraljevina Jugoslavija proglasi neutralnost kao Švajcarska, ali je odgovor bio "ne".
Dolazimo na četvrti period, to je "zlatno" i najlepše doba srpske diplomatije, od 1878. do 1914. godine. To su naravno uspesi Srbije od nezavisnosti na Berlinskom kongresu, pobede u Balkanskim ratovima, pobede u Prvom svetskom ratu, formiranje prve zajedniččke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Šta tek ovde izvući? U jednom momentu, malo poznat podatak, knez Pavle, koji je miran i staložen čovek, podnosi neopozivu ostavku. U tom momentu stiže telefonski poziv da se knez Pavle poziva treći put u Berlin, gde će pokušati da ga zaplaše, ali je knez Pavle zbog svoje odmerenosti uspeo da fascinira Hitlera. Sledi vojna parada kako bi prisilili kneza Pavla da priđe Trojnom paktu.
Međutim, izuzetno sposobni Aleksandar Cincar-Marković, ministar spoljnih poslova (inače iz čuvene srpske građanske porodice), predlaže nešto drugo. On je inače nećak čuvenog Dimitrija Cincar-Markovića, predsednika vlade u vreme poslednjeg Obrenovića, koji je ubijen u Majskom prevratu 1903. godine. Šta je Aleksandru Cincar-Markoviću palo na pamet? U našoj istoriji, pošto mi većinski volimo da razmišljamo o pogibiji i junaštvu, a malo o diplomatiji, gotovo se ništa ne zna o periodu Krimskog rata 1853–1856. godine. Carska Rusija je u tom momentu očekivala, pošto je na vlasti bio Karađorđev sin Aleksandar Karađorđević, da će srpska vojska preći Dunav i ratovati na strani Rusije.
Zašto smatram da je Jovan Ristić najveći ministar spoljnih poslova? Tada mladi Jovan Ristić bio je drugi čovek našeg poslanstva u Carigradu. Do njega je došao strašan ultimatum: u slučaju da Kneževina Srbija stane na stranu carske Rusije, Srbija će nestati sa mape Evrope i sveta. Ambasadori Velike Britanije i Francuske, koji su tada saveznici Turske ("bolesnika na Bosforu"), dobijaju podatke da će naoružati Tursku da potpuno okupira Srbiju. Mudri mladi Ristić traži diplomatski kontakt i pita: ako on uspe kod kneza Aleksandra Karađorđevića i Tome Vučića Perišića da izdejstvuje da Srbija ostane neutralna, da li su spremni da odustanu od okupacije.
Njihove vlade prihvataju stav da je dovoljno da Srbija bude neutralna i obećavaju pomoć u kasnijim pregovorima o nezavisnosti. Rusija je bila ogorčena na Kneževinu Srbiju, ali se Srbija spasila. Zbog toga se Rusija kasnije okreće interesima Velike Bugarske (Sanstefanski mir), gde je Rusija bukvalno htela da teritoriju do Niša preda Bugarskoj. Što se tiče dinastije Karađorđević, vožd Karađorđe je svom sinu Aleksandru rekao: "Sine, spasavaj Srbiju jer će uvek reći 'Karađorđević prvi pobeže'". Zato je Aleksandar Karađorđević prihvatio dogovor sa Jovanom Ristićem da se Srbija spasi neutralnošću. Knez Pavle je ovu ideju ponovio svojim ministrima.
Odlazi na treći sastanak sa Hitlerom. Knez Pavle, poliglota i ljubitelj umetnosti, kategorično kaže: "Kraljevina Jugoslavija je spremna da potpiše Trojni pakt, ali ja kao predstavnik dinastije Karađorđević imam tri uslova". Hitler se nasmejao jer nikada nije dobijao ultimatume. Prvi zahtev: nemačke jedinice ne prolaze kroz teritoriju Kraljevine Jugoslavije. Drugi: jugoslovenske jedinice ne učestvuju u ratu bilo gde. Treći: da fašistička Italija, Hortijeva Mađarska i Borisova Bugarska garantuju da se ni pedalj teritorije Jugoslavije neće dirati. Hitler je prihvatio sve predloge i Jugoslavija potpisuje. Nemojmo verovati da je knez Pavle bio naivan i verovao Hitleru na reč.
On je pukovniku Dušanu Simoviću (junaku koji je oslobodio Zagreb 1918) objasnio da želi samo da odloži katastrofu. "Ako Hitler zaglibi u Sovjetskom Savezu, hajde da odložimo nestanak Jugoslavije za '42, '43. ili '44. godinu kada će posledice biti manje". Proročki je rekao da očekuje da će hrvatski element stati uz Hitlera, ali ako se rat odloži, nadao se da bi narod na poziv Vladka Mačeka odbio ustaški pokret. Dušan Simović ovo nije mogao da prihvati, a treba razumeti i narod koji je organizovao 27. mart. Devedeset posto našeg naroda je očekivalo tu žestoku reakciju. Srbi imaju istorijski kod: sloboda, dostojanstvo i prkos. Ovaj narod nije navikao ljubiti lance.
Da li je moguće da narod pored Lazara, Miloša Obilića, Karađorđa, Stevana Sinđelića i vojvode Mišića reaguje drugačije nego izlaskom na ulicu 27. marta, makar to bilo i iracionalno? Ali s druge strane, i knez Miloš Obrenović, koji je "ljubio skute" turskim pašama, doprineo je tome da Srbi budu domaćini u svojoj kući. Malo mira Srbiji je trebalo. Ne osuđujem državni vrh što je potpisao pakt, ali taj 27. mart je doveo do toga da ovaj narod završi kao pobednik u Drugom svetskom ratu i bude osnivač UN. Srbija ne treba da se stidi ni svog levog ni svog desnog pola, ni partizanskog ni ravnogorskog pokreta koji je u maju odbio kapitulaciju.
Kada govorimo o Srbiji danas i sutra, ona mora imati jasne spoljnopolitičke prioritete u vezi Kosova i Metohije i Republike Srpske. Mora mudro balansirati između prijateljstva sa Rusijom i odnosa sa SAD. Problem BiH i Republike Srpske nismo rešili od Karađorđa, preko Berlinskog kongresa, do Dejtona. Pomenuću dva antipoda: Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića. Milošević je tokom rata u BiH imao brojne sastanke sa Hrvojem Šarinićem (izmislanikom Franje Tuđmana), dok je Nikola Koljević išao u Zagreb. Milošević je tvrdio da 90% srpskih interesa počinje i završava sa Bosnom i Hercegovinom. U Dejtonu je Milošević insistirao na 49% teritorije za Republiku Srpsku.
Postoji priča kako je Milošević uzeo doručak i platio dolar Vorenu Kristoferu, što je Amerikance iznenadilo. Kristofer mu je odao priznanje na kooperativnosti, a Milošević je podsetio da Amerika drži svoju reč o podeli 49/51. Tada je Bil Klinton praktično naterao Tuđmana da popusti, iako je Tuđman pre akcija "Bljesak" i "Oluja" morao da potpiše "prazan papir" kojim je SAD diktirala uslove. Hrvati su u federaciji majorizovani, ali je Republika Srpska dobila svojih 49%.
Što se tiče Zorana Đinđića, on je u vreme agresije SAD na Irak zauzeo stav da Srbija, iako narod pravično osuđuje napad, ne sme da kritikuje SAD jer je "mali brod". Rekao je: "Ja sam taj koji treba da primi vetrometinu na svoja leđa". SAD je kasnije priznala Kosovo, ali je u pismu stajalo: "Raspad Jugoslavije je gotov, od Srbije više ne MI tražimo ništa (teritorijalno)". Ako smo preživeli Turke 500 godina, valjda ćemo diplomatski mudro vratiti Kosovo i Metohiju u narednim vekovima.
Pitanje o Milanu Stojadinoviću je sjajno. On je bio vrsni ekonomista, ali i moderni populista koji je uživao u ulozi "malog Firera" ili "Dučea". Knez Pavle ga je upravo zbog toga i smenio. Postoji kontroverzan dogovor Stojadinovića i Ante Pavelića iz 50-ih godina u Argentini o podeli Jugoslavije. Stojadinović je hteo direktnu saradnju sa nacistima i fašistima, zbog čega ne može imati pozitivnu ocenu u istoriji. Što se tiče Trojnog pakta, knez Pavle je znao za planove o komadanju Jugoslavije i hteo je to da odloži.
Danas ne smemo dozvoliti da dođemo do zida gde nema ni napred ni nazad. Srbija ne uvodi sankcije Rusiji, što je hrabra odluka naroda sa državničkom mudrošću. Ne treba da stajemo između dve vatre ("kad slon gazi, ne gleda cveće"). Držimo se međunarodnog prava o teritorijalnom integritetu. Jugoslavija se raspala jer je šest "federalnih vojvoda" imalo potpuno druge ideale. Suština sukoba sa Informbiroom bila je u tome što je Broz hteo da pravi federaciju sa Bugarskom, Albanijom i Grčkom, što je bilo nelogično i opasno.
Problem Kosova nije stvorila Amerika ili SSSR, nego Tito tajnim dogovorima i planovima majorizacije. Kako je rekao Dušan Bataković: "Staljin je umro prerano, a Josip Broz prekasno". Živeli i živela Srbija.
