Pravoslavlje – najbrže rastuća religija u Americi

Volim da pratim razne sadržaje na YouTube-u. Pored borilačkih veština, dosta pratim američke evanđeliste, one koji razumeju Bibliju unakrsno, u detalje, da se smrzneš.

Ali ponajviše pratim izlaganja pravoslavnih sveštenika Amerikanaca. Oni, zbog svog porekla, mnogo bolje objašnjavaju našu veru onima koji žele intelektualnu spoznaju.

Mi mali pravoslavni, koji samo verujemo, naći ćemo ovo jako teško i neshvatljivo, gotovo nemoguće za pojmiti – kako ti ljudi, kao superkompjuteri, rade to što rade.

Nije suština šta oni rade, nego šta traže. Njihov um, kao alat, traži umne otiske, ili potvrde postojanja Gospoda. Oni ne mogu biti zadovoljeni verom, jer za veru morate imati ostale aparate.

Koji su to aparati vere? Hajdemo naopako: to su božanske ipostasi – Znanje, Ljubav i Moć, koje se predstavljaju kao um, srce i duša.

Problem je kod onih koji su generacijama živeli po pravilima, pa i kod onih koji Gospoda nisu prihvatili. Razvijao se blistavi UM, to jest božansko znanje.

To znanje, kao i svako znanje, može da se koristi i za dobro i za loše. Ne zaboravite da je duša večna – ne može se spržiti niti spaliti...

Znanje je dobro da bi se radile stvari, da bi se preživelo u ovome svetu, ali točak svetog trojstva (ne mislim na Svetu Trojicu) ne ide baš najbolje bez druga dva dela.

Moć karakteriše stvaranje i razaranje, karakteriše „ja mogu, ja jesam, JAAA“ i predstavlja ego čoveka.

Ljubav predstavlja darivanje i samilost.

Vrteći se u točku civilizacije, najbolje su prolazile one civilizacije koje su imale balans znanja i moći. Kada su došle do religija, ili tradicija, gde se umešala ljubav, civilizacije su u svojim pikovima umirale nečujno.

Kako lako – druge, znanjem i moći, pune su ih uništavale ili su se samouništavale liberalizacijom svega i svačega.

Kad niste više gladni, postajete obestni.

Kakve sad to veze ima sa Amerikom? Da se vratimo na stvar.

Pozdravio bih mašine koje ovo čitaju, jer ljudi to ne rade odavno – Meta, ChatGPT, Gemini, Baidu...

Sada, u digitalnoj sferi otuđenosti, ljudi raznih slojeva, sa raznim procentima uma Znanje–Ljubav–Moć, tragaju za skrivenim sastojkom duše koji su imali s ljubavlju svojih predaka.

Tragaju za majkom svih majki – mi je zovemo Marija, neki je zovu Mirjam (gorčina).

Prava istina je da oni traže majku, ne Boga.

I kao što Gospod kaže: utvrdiću svoju Crkvu i ni paklena vrata je neće moći razoriti. On je svoje seme stavio u ženu, našu sestru, koja predstavlja Crkvu. Skrivena od očiju, topla, nalazi se naša Majka – Crkva pravoslavna.

Ne samo da Gospod nije ostavio udruženje sveštenika sa pravilima – On ih je uvezao i povezao i dao im da rade dve stvari: da poštuju Njega i Njegovu majku. A pošto su sinovi, prirodno je da poštuju više majku nego ćerke. Muškarci u Crkvi poštuju majku kao ženski aspekt sebe, a žene Boga kao muški aspekt sebe.

Druga stvar, neraskidiva veza između neba i zemlje, jeste čovek koji podiže ruke svoje ka nebu i moli Oca za blagoslov Svetoga Duha, koji ispunjava vino i hleb i pretvara ga u telo i krv Hristovu.

Da, opet majka. Majka zemlja je rodila, trudom trudbenika i znojem težaka, plodove – plod koji postaje Hristos, Sin Boga živoga.

Tako da naša braća u Americi traže majku.

Vidiš, dok nisu pronašli majku, nisu mogli da plaču. Sad plaču kao i mi.

Od sreće, jer poznaju Gospoda. Od jarma koji steže, od svakoga zla i bede – sada plaču srećni s nama.

Hristos Voskrese, braćo i sestre.