Šta radiš nedeljom u devet?
Nedelja u devet…
Neko još spava, neko već lista telefon.
Neko kuva kafu i govori: „Samo još pet minuta.“
Neko planira ručak, neko razmišlja gde će na kafu, neko vraća film od sinoć.
Neko juri da završi obaveze koje nije stigao tokom nedelje.
Neko već seda u auto, neko traži parking, neko proverava poruke.
Neko bira šta će da obuče, neko gde će posle, neko sa kim će da se vidi.
A neko… stane.
Utiša sve.
Ustane ranije, ali ne zbog obaveze — nego zbog smisla.
Uđe u tišinu koja nije prazna.
U prostor gde vreme ne juri, gde se ne kasni, gde se ne meri sve učinkom.
Nedelja u devet je i trenutak kada se čovek seti sebe.
Ne onog umornog, nervoznog, zatrpanog obavezama —
nego onog pravog, dubljeg.
Tada počinje Liturgija.
Ne kao još jedna „stavka u rasporedu“,
nego kao susret.
Susret sa mirom koji ne može da se kupi.
Sa rečju koja ne prolazi.
Sa tišinom koja leči.
Dok svet juri — neko stoji.
Dok svi pričaju — neko sluša.
Dok se sve troši — neko se obnavlja.
Zato, sledeće nedelje u devet…
zapitaj se:
Da li je to samo još jedno jutro —
ili prilika da bude nešto više?
