Vreme je posta i molitve, okrenimo se Bogu. Bes je onaj koji guši nas i spaljuje druge.
Tokom ljudske civilizacije, otkad je sveta i veka, ljudi su bili besni. U pradavna vremena to je koristilo za preživljavanje u bespućima – to je nešto što nas je teralo da preživimo, a istočnjaci bi rekli: to je energija vatre.
Ali danas, u moderna vremena, to nam više ne treba. Dolaskom našeg Spasitelja Isusa Hrista, naša je muka sa samim sobom i sa drugima izgubila na težini. Gospod kaže: „Breme je moje lako“. Ta rečenica za modernu decu i ljude ne znači ništa, jer na svojim plećima nisu nosili teške stvari i ne znaju šta je to breme.
Prevedeno na moderan srpski jezik, Gospod kaže: „Moj je teret lagan“. Kakav teret? Teret vere. Gospod sam preuzima na Sebe naše terete – koji su to tereti? Istočnjaci kažu karma i darma: karma su loše stvari, a darma je dobro i životno podržavajuće.
Mi kažemo greh i smatramo da je to nešto strašno, mada greh može biti i ne reći „dobar dan“ komšiji. Da li je iko ikada razmišljao o ovome? Zato istočne filozofije kažu – mi ne znamo šta je to, ali je to naša karma, iliti loša dela nas ili naših predaka. Turci to zovu kismet, stari Grci imaju neke druge puteve i zovu to usud – put kojim je opisan naš život.
ALI, tu je Gospod, postojan u vremenu i prostoru, unutar i izvan materijalne kreacije, koji nas razvezuje od svih lanaca; koji nam čisti karmu i ispravlja darmu, uklanja kismet i mrsi planove usuda koji su napravljeni za nas. Čak i u siromaštvu, u bedi, u strahu, Gospod na poziv otvara tminu i Svojim svetlom obasjava svete.
Da, čak i oni koji Ga zovu su sveti – ne svetitelji, nego sveti, jer oni dozivanjem Gospoda otvaraju svetlo u ovoj tami. Tama, iliti tamas u istočnoj filozofiji, predstavlja neznanje i savršeno se može uklopiti sa našim Gospodom koji kaže: „Oprosti im Oče, jer ne znaju šta čine“.
Tako i mi, braćo, ne zovimo Armagedon, kraj sveta i konačni sukob između dobra i zla, jer će biti mnogo zlo. Ne tražimo da se obračunaju svetske sile misleći da smo mi pametni, nego budimo kao naši sveti oci, patrijarsi, koji se s mirom i strpljenjem mole za svet i za nas. Da li bi bili tu da nije bilo njihovih molitvi? Ne, ne bi nas bilo – ne bi nas bilo ni u tragu pepela.
Oni koji su sveti, koji su gore na internetu, oni su molioci Gospoda za nas i pred nama. Mi smo sveti u ovome svetu jer mi molimo Gospoda za braću našu. Ne zovimo Armagedon da dođe, jer to nije naš posao. Kao grudva koja se spušta sa planine, vera treba da peva i da blagosilja, a ne da poziva na Strašni sud, jer kakvu platu tražite, takvu ćemo vam platu dati.
Znajući da nisam pravednik koji će proći Strašni sud i da samo pevanjem svetog imena dobijam slobodu, pozivam braću i sestre da ne traže kraj, jer život nema kraja. Probudite se i pevajte, čekajte Vaskrs – a Vaskrs je već tu. Čekajte uznesenje Gospoda na nebesima, koji se već uzneo.
Vaskrs duše iznad smrtnog tela. Briga iznad neprijatelja je trijumf koji se teško može razumeti. Ili imate ili nemate taj kvalitet; ako ga nemate – radite na njemu, to su post i molitva. Kada vam svi budu braća, videćete svet nekim drugim očima.
Zato, braćo, ne zovite na sebe i svoju braću Armagedon.
