Koliko vera živi u delu, a koliko u Badnjaku?

Колико вера живи у делу, а колико у Бадњаку?

Између обичаја, јавног показивања и тихих дела која истински сведоче веру

Колико нас је заиста спремно да живи веру, а не само да је носи као ознаку статуса? Многи од нас иду у цркву недељом, учествују у молитвама, али да ли то заиста значи да вера обликује наше поступке и наше срце?

Црквени обичаји пружају прилику да ту веру оживимо и претворимо у дело. Узмимо, на пример, обичај паљења Бадњака. На улицама наших села и градова, уочи Божића, бадњаци горе у хиљадама домова – призор који говори о љубави према традицији и заједништву. Али колико од тих који запале бадњак заиста присуствује литургији и молитви у цркви? На Божићној литургији видећете стотине људи, док је на паљењу бадњака њих хиљаде. Ако вера живи само на улици и у спољашњим гестовима, а не у срцу и делима, колико нам онда заиста значи тај чин?

Јавни наступи по црквама понекад нам откривају како људи перципирају веру. Уредно обучени, са најлепшим осмехом, стоје мирни и желе да буду примећени као „верујући". Вера се у овом случају често мери бројем фотографија на друштвеним мрежама поред икона, а потврда идентитета као верујућих зависи од лајкова и коментара.

Свакодневни живот пружа хиљаду малих прилика да испитамо своју веру. Када станемо у ред у продавници, да ли стрпљиво чекамо или мрмљамо и раздражено гледамо? Када пријатељ тражи савет, да ли слушамо или само дајемо стандардне фразе? Када неко у нашој заједници пати, да ли окрећемо главу или пружамо руку? Вера као начин живота подразумева храброст – чинити добро чак и када нико не гледа.

Зато је време да се запитамо: колико заиста живимо своју веру, а колико је носимо као знак идентитета? Вера која мења срце мења и свет око нас. Она није за представљање, није за бројке на литургији, није за „похвалу". Вера је живот – и ако је тако не доживљавамо, можда смо ми ти који још увек стојимо на прагу, држећи у руци бадњак, а срцем далеко од онога што проповедамо.

Аутор: „грешни слуга Христов”