Hrišćanstvo između vere, zloupotrebe i lične odgovornosti čoveka
Danas ljudi, kao i uvek, suženog uma ili neuma gledaju svet kroz ključanicu i onda ga, na osnovu svojih emocija, tumače po onome što vide.
Posebno oni ostrašćeni i plitkoumni, sa velikom agresijom i besom, ali takođe i oni inteligentni, perfidni, vođeni ličnim (ili tuđim) interesom.
Hrišćanstvo je jako opasno iz više razloga.
Ako bismo posmatrali hrišćanstvo kao sekiru sa kojom možemo nešto da uradimo, onda će vam sve biti jasno.
Sekirom možemo da uništavamo, da kidamo, da sečemo glave, prste, jezike, da prosipamo mozak...
Ali takođe možemo da pravimo kuću, da pravimo ram za ikonu i da radimo mnogo toga korisnog.
Treći aspekt je da sa sekirom ne radimo ništa.
U zavisnosti od toga da li ste odabrali zlo delo, dobro delo ili niste ništa odabrali, hrišćanstvo je drugačije za svakoga, odnosno prema svakome.
Dosta "ljudi", odnosno neljudi, koristi prvi i treći princip – ubiti za veru ili ne raditi ništa.
Mali broj ljudi, odnosno braće, koristi drugi princip – raditi na sebi i pomoći bratu.
Koji je vaš princip – razmislite.
Najveće ludilo koje sam mogao da čujem jeste da su Poljaci proglasili Hrista za kralja.
Šta to znači?
To znači da su svoje vreme protraćili i da se spremaju da izginu za nekoga, praveći se lažnim hrišćanima, dok im bes i ludilo ključaju u krvi.
Kako?
Pa lako – država hrišćanska može da se vodi, snaži i razvija bez besa, jer znate ko je otac besa i sile.
I sve ono što Isus nije hteo da bude – knez ovoga sveta – neki mu stavljaju u ruke i krunišu ga. Tada vidite koga oni zapravo obožavaju.
Sve radite, samo Isusa i Mariju ne proglašavajte za kraljeve i kraljice. Isus nam je brat, a Marija majka.
Ako to ne shvatate, debelo ćemo da nadrljamo.
Isus, odnosno Isut, jeste onaj koji se izlio – to je božanska milost, duh Boga živoga koji je u svima nama.
Marija, odnosno Mirjam, jeste duša koja oseća ljubav od Oca.
Ako ih izuzmemo i stavimo na pijedestal, nećemo imati božanski izliv na našu dušu.
U prevodu – živećemo samo u materijalnom svetu. Nema ključa Isusa za ključanicu Mariju, koju nam Bog otvara da bismo bili njegova deca.
Mogao bih da razumem Poljake i ostalu braću da obožavaju boga Šivu kao božansku silu, uništitelja svetova.
Ali onda moraju, kao braća u Indiji, i da kažu: mi obožavamo silu, mi smo silni i Šiva je naš bog.
Ovako se zavaravaju da su deca Boga Višnjega i da su braća Emanuela krotkoga – možda, ali ona silovita braća.
Vidite, svet se otvara onima koji tragaju. Puno je naše braće drugih vera kojima je milost božanska veća nego nama.
Ne zato što smo mi pogrešili, nego zato što oni otvaraju svoje srce i dušu ka Bogu. A Bog je ljubav, ma kako ga mi zvali.
Hrišćanstvo je dobro u dobrim rukama, sa dobrim srcem i čistom dušom.
Ovo je sport, kao i svaki drugi sport, i mora da se praktikuje.
Ko je došao do dna – blagoslov Oca, Sina i Duha Svetoga na vas i vašu porodicu.
Amin – uistinu.
