Krajem ove godine u Evropi stupa na snagu direktiva koja će, tvrde njeni tvorci, učiniti naše ulice čistijim i zdravijim. Euro 7 će postati zvanično ekološki standard. Nezvanično – jedna od najskupljih regulatornih odluka koje će prosečan evropski vozač osetiti direktno na svom džepu, možda a da toga nije ni svestan dok ne ode u salon automobila.
Kad ekologija postane religija
Postoji nešto gotovo misionarsko u načinu na koji se zelena agenda sprovodi u Briselu. Cilj je unapred zacrtаn i neupitan, a oni koji postavljaju ekonomska pitanja lako bivaju proglašeni neprijateljima napretka. Euro 7 to ilustruje savršeno – direktiva uvodi obaveznu hibridizaciju, sofisticirane sisteme za filtriranje emisija i, što je posebno neobično, kontrolu čestica koje nastaju trošenjem kočnica i guma, što je standard kakvog do sada nije bilo ni u jednoj sličnoj regulativi.
Sve to ima svoju cenu. Stručnjaci procenjuju da će vozila iz najnižih cenovnih segmenata – upravo ona koja kupuju ljudi koji ne mogu da priušte ništa skuplje – poskupeti između 5.000 i 6.000 evra. Modeli koji su generacijama bili sinonim pristupačnog transporta, tiho će nestati s tržišta, ne zabranom, već jednostavnom ekonomskom logikom: niko ih neće moći kupiti.
Nauka po meri dokumenta, ne stvarnosti
Uz Euro 7 dolazi i tehnički protokol GTR21, koji bi trebalo da standardizuje merenje snage hibridnih i električnih vozila. Na papiru zvuči razumno. U praksi, merenja se odvijaju u laboratorijskim uslovima koji nemaju dodirnih tačaka sa svakodnevnom vožnjom – snaga motora meri se u intervalima od dve do deset sekundi, što je scenario koji se ne dešava nigde osim u prostoriji gde se pišu propisi. Dobijeni brojevi izgledaju odlično u izveštajima, zadovoljavaju propisane kvote i ne govore gotovo ništa o tome kako se automobil ponaša na putu.
Ko profitira, a ko plaća račun
Dok evropski giganti poput Volkswagena, Renoa i Stelantisa troše milijarde pokušavajući da usklade stare fabrike i platforme sa novim zahtevima, kineski proizvođači mirno čekaju. BYD i slični brendovi ulaze na evropsko tržište s vozilima koja nisu opterećena industrijskom tranzicijom i imaju direktan pristup sirovinama za baterije – što ih čini strukturno jeftinijima od domaće konkurencije.
Ishod je gotovo ironičan: evropska regulativa osmišljena da zaštiti kontinent može ubrzati slabljenje vlastite autoindustrije. Kupac će na kraju birati između skupog domaćeg hibrida i pristupačnijeg uvoznog električnog automobila, dok motori s unutrašnjim sagorevanjem nestaju – ne zato što ih niko ne želi, već zato što ih kazneni porezi čine neisplativim.
Ostaje jedno pitanje koje ni jedna direktiva nije adresirala: šta sa onima koji jednostavno ne mogu da prate tempo i cenu ove tranzicije? Za sada – tišina.
