Glas razuma koji je prkosio vremenu opšte degradacije dok su se granice ispisivale krvlju i gvožđem
Miroslav Lazanski nije bio teoretičar iz fotelje. Od ruševina Bejruta i hladnih Folklanda, preko gudura Avganistana, planina Čečenije i užarenih pustinja Iraka, pa sve do spržene sirijske zemlje, akumulirao je znanje koje se ne uči na fakultetima.
Poznavao je svetske moćnike, ali je još bolje poznavao obične vojnike (foot soldiers), čije sudbine ispisuju mape sutrašnjice.
Zahvaljujući decenijama provedenim na frontovima, Lazanski je razvio sposobnost da ključne aktere svetskih zbivanja čita „nemuštim jezikom“. Njegov uvid bio je jedinstven; nije bio zasnovan na ličnom interesu ili promociji bilo koje strane, već na surovoj objektivnosti koju mu je podarilo nasleđe nesvrstane SFRJ.
Suština koja mora da odzvanja: „Svidelo se to nama ili ne, Kosovo je američka interesna zona, a Vojvodina nemačka.“ Ova rečenica Miroslava Lazanskog i danas treba da zvoni u ušima srpskih političara i onih koji iz dubina vode našu politiku.
Kao ambasador Srbije u Rusiji, Lazanski je zatekao zapuštenu ambasadu i ime države koju su Rusi gotovo zaboravili. Dok se Srbija deklarativno klela u bratstvo, Hrvatska se kod Rusa kotirala mnogo bolje.
Lazanski je otvoreno ukazivao na istorijski apsurd: glavni centar KGB-a (sa ukrajinskim kadrom) bio je u Zagrebu, a Sovjetski Savez je decenijama igrao na kartu Hrvatske iz sopstvenih bezbednosnih razloga. Podsećao je da su, pod Borisom Jeljcinom, upravo Rusi i Ukrajinci naoružavali Hrvatsku devedesetih, dok nas je Rusija izneverila povlačenjem sa Kosova 2003. godine. Rusi su tada praktično sami sebi pucali u nogu, ne shvatajući da se krug istorije uvek zatvara.
Posebno je upečatljiva epizoda iz 1997. godine, koju je potvrdio tadašnji savetnik Slobodana Miloševića, Zvonimir Trajković. On je svedočio o ponudi koja je uključivala ogromnu količinu najsavremenije ratne tehnike i prebacivanje 12.000 vojnika. Spekuliše se da su ovu kartu odigrali Belorusi, kako bi Rusi pred zapadom ostali „fini“, dok bi se geostrateški udar direktno prebacio na Srbiju.
Trajković je, videvši tu silnu tehniku, bio oduševljen mogućnošću da se vojska do te mere osnaži, ali ga je Milošević brzo ohladio surovom državničkom logikom: „Dosta smo mi ginuli u svetskim ratovima za druge. Neka malo oni ginu za svoje interese.“ Zahvaljujući toj odluci, konflikt je tada sveden na minimum, a Srbija nije postala poligon za tuđe ratove.
Ipak, ista ta Moskva je kasnije kumovala Kumanovskom sporazumu. Našim rukovodiocima je tada hladno rečeno: „Sada ste sami.“ Kasnija pravdanja da je Viktor Černomirdin sve to uradio „na svoju ruku“,
Lazanski je tretirao kao bajku – niko ne seda u avion Ruske Federacije i ne dolazi da kroji sudbinu Balkana bez direktnog naloga iz samog vrha Kremlja.
Miroslav je bio najbolje što je bivša Jugoslavija imala – prelep, kulturan, obrazovan, pravi džentlmen i plejboj za kojim su žene uzdisale. Njegov lik je odavao čistu liniju inteligencije i srca, ali on tu popularnost nikada nije trošio na jeftine poene. Bio je čovek koji je podjednako dobro nosio maskirnu uniformu u jarku Avganistana i savršeno skrojeno italijansko odelo u beogradskom Klubu književnika.
Poseban pečat njegovoj harizmi davalo je njegovo poreklo. Odrastao u Zagrebu, Miroslav nikada nije pokušao da sakrije ili promeni svoj prepoznatljivi zagrebački naglasak i šarm. Taj fini, gospodski akcenat zadržao je do poslednjeg dana, čineći ga jedinstvenom pojavom u Beogradu – bio je dokaz da se rodoljublje i odanost sopstvenom narodu ne iskazuju vikom i promenom govora, već znanjem i delima. Taj „zagrebački šmeker“ postao je jedan od najvoljenijih glasova srpske javnosti.
Kao nezaobilazan učesnik javnog života, Lazanski je bio prisutan svuda gde se cenila lepota i britak um. Nije mu bilo strano da se pojavi u žiriju za izbor za Mis, gde je svojom urođenom harizmom i gospodskim manirima podizao nivo svake manifestacije. Čak i u tim trenucima zabave, zadržavao je dostojanstvo koje je danas gotovo iščezlo – uvek odmeren, sa onim prepoznatljivim, diskretnim osmehom koji je govorio da on vidi i zna više od drugih.
Bio je hodajuća definicija „starog kova“. U vremenu kada je prostaštvo počelo da osvaja javni prostor, Miroslav je ostao bastion kulture i estetike. Njegovo prisustvo na televiziji nije bilo samo gostovanje analitičara, već lekcija iz bontona. Svaka njegova rečenica imala je težinu, a svaki nastup bio je pažljivo režiran performans čoveka koji poštuje svoju publiku, svoj narod i, pre svega, sebe samog.
PAŽNJA: Molim vas, nemojte čitati dalje.
Ono što sledi promeniće vaše mišljenje o stvarnosti, nateraće vas da „povratite“ laž i da se zapitate: koliko još vremena zapravo imamo?
Industrijska revolucija oličena u digitalnoj transformaciji i veštačkoj inteligenciji od ljudi pravi brojeve, kodove i muve na digitalnom platnu. Ta nova sila nema osećaja za ljudskost. Slobodarski duh naših naroda u tom novom dobu više neće imati odjeka. Plač i škrgut zuba će se čuti, ali pomoći neće biti, jer su tabori napravljeni, a rovovi iskopani.
U kakvom će to svetu živeti vaša i naša deca i koliko će duboko morati da kopaju da bi se sakrili? Ako je cilj rat i smrt, mogli smo se dogovoriti. Ako je cilj život, i to smo se mogli dogovoriti.
***
Na samom kraju, onom koji niko neće čitati, poruka Miroslava Lazanskog studentima i đacima (budućnosti):
„Vidim da niste dobro učili. Niste ništa razumeli... ali mogu da shvatim. Učili ste od ljudi koji su učili od ljudi... koji spavaju mrtvim snom.“
