Decenijama kruži priča o američkom rasipništvu i ruskoj domišljatosti, ali naučni razlozi iza razvoja specijalne olovke kriju se u bezbednosti same letelice.
Jedan od najdugovečnijih mitova iz ere svemirske trke jeste onaj o svemirskoj olovci. Priča kaže da je NASA utrošila milione dolara kako bi razvila olovku koja piše u ekstremnim uslovima, dok su se Rusi jednostavno poslužili običnom grafitnom olovkom. Ipak, istina je znatno drugačija i naučno utemeljenija.
Činjenica je da su u ranim fazama svemirskih letova obe strane koristile obične olovke, ali se to brzo pokazalo kao ozbiljan bezbednosni rizik. U uslovima nulte gravitacije (bestežinskog stanja), sitni komadići grafita koji se lome prilikom pisanja slobodno lebde kabinom.
Problem sa grafitom je dvostruk:
Upravo zbog toga, i Amerikanci i Rusi su ubrzo prešli na korišćenje specijalnih olovaka sa mastilom pod pritiskom. Zanimljivo je da NASA nije direktno finansirala razvoj ove olovke — nju je privatno razvio Paul C. Fisher i prodao je obema agencijama po istoj, vrlo pristupačnoj ceni.
Ovaj primer nam pokazuje kako praktična rešenja na Zemlji mogu postati smrtonosne zamke u specifičnim uslovima svemirskog putovanja.
