Iza prepunih hramova i svečanih litija neretko se krije moralna praznina, dok istinska dela milosrđa i poštenja ustupaju mesto ličnim interesima i spoljašnjem utisku.
Svedoci smo vremena u kojem spoljašnji znaci pobožnosti deluju izraženije nego ikada pre. Hramovi su ispunjeni vernicima, verske manifestacije su sve masovnije, a rituali se praktikuju sa velikom pažnjom. Međutim, iza te bogate scenografije sve se jasnije uočava duhovna praznina. Kada se vera svede isključivo na tradiciju i običaj, ona gubi svoju pokretačku snagu, a obredi koji ne nameću nikakvu moralnu odgovornost ostaju lišeni svog pravog smisla.
Izvorno hrišćansko učenje nikada se nije temeljilo na pukoj formi i ponavljanju reči, već na konkretnim delima: milosrđu, praštanju i iskrenoj empatiji prema bližnjima. Nažalost, ove suštinske vrednosti danas postaju sekundarne u odnosu na težnju da se ostavi dobar spoljašnji utisak, dok unutrašnji preobražaj pojedinca ostaje u drugom planu.
Savremenom čoveku je često jednostavnije da bude aktivan učesnik svake litije i ceremonije, nego da pruži stvarnu pomoć onome ko pati. Mnogo je lakše držati sveću u rukama nego se suprotstaviti sopstvenoj pohlepi, sujeti i učešću u sumnjivim poslovima koji donose brzu zaradu.
Pravo iskušenje za svakog vernika ne nalazi se pod svodovima hrama, već u svakodnevnom životu i odlukama koje donosi. Izazov je odreći se privilegija stečenih na tuđoj nesreći, nameštenih konkursa i ličnih interesa koji gaze preko tuđih prava.
