Psihološki teret teških reči: Zašto nesvesno povređujemo ljude koje volimo u njihovim najtežim trenucima
Sigurno ste nekada bili u situaciji da nekom vama bliskom, kako se to narodski kaže dodate SO na ranu. To su oni dobro poznati trenutci kada nešto krene po zlu, a vi tada izgovarate neke od selećih rečenica:
Koliko je to samo strašan psihološki momenat za nekoga ko se već bori sa samim sobom, sa nekim razočarenjem ili potencijalnim neuspehom. To nema samo negativan uticaj na naše mentalno stanje, to utiče na celu hemiju i energiju kompletnog našeg organizma. Posledice toga mogu da se osete ne samo kroz loše unutrašnje stanje, nego i fizički trpimo traumu.
Kada se samo setim koliko mi je trebalo životnog iskustva da shvatim da to jednostavno nikome ne treba da radim, ali i da ne dozvolim drugima da oni to meni rade.
Smatram svojim ličnim porazom svaku situaciju u kojoj sam tim svojim ponašanjem da dodam još malo soli na nečiju ranu. Svesna sam bila tada, a danas još svesnija da to nikada nisam radila iz zle namere. Ali to nije nikakvo opravdanje. Zar je zaista moguće da sam i ja, večiti borac za pravdu i pobunjenik protiv svih vrsta narušavanja nečijeg mira, bila takva osoba. Da moguće je! Svako ko vam kaže da to nikada nije uradio, on vas svesno ili nesvesno laže. Mnogi od nas gledali su to kroz svoje odrastanje u postupcima svojih roditelja, učitelja, nastavnika, prijatelja, rodbine, slučajnih prolaznika itd.. Tu se zapravo dešava trenutak u kome mi to počnemo usvajati kao normalno.
Želim da svako od vas, ko to već nije, osvesti u sebi koliko je to pogrešno i koliko zapravo nemamo pravo da imamo komentar na sve.
Zaista se molim da mi to bude oprošteno, kako od strane Gospoda, tako i od strane onih, kojima sam to grozno osećanje priuštila.
Ljudi su vrlo promenjljiva, kvarljiva i sebična vrsta. Tako će biti sve do onog momenta dok kolektivna svest ne bude na tom nivou da nam prvo na pamet padaju one misli kako da nekoga ohrabrimo i pružimo mu utehu, u tom nekom za njega već teškom trenutku.
Upravo zbog toga, što ni ja nisam bila zakinuta za to da i meni neko doda So na ranu, znam koliko je to grozan osećaj. Zemljo otvori se, totalni haos kao da sam u izmaglici, zar ne vredim baš ništa kada mi se na sve sada još i vo dešava?
Da li shvatate zbog čega vam zapravo sve ovo govorim? Objasniću!
Ljudski život nema cenu i svakog narednog trenutka on postaje sve kraći. Sve ono što mi živimo, sve situacije kroz koje prolazimo, ne vrede apsolutno ništa ako nema nas. I koliko god smo svesni naše prolaznosti, mi ipak u mnogim situacija biramo da ne budemo podrška.
Šta god da se dešava u mom, vašem ili našem mikro svetu, to neće prouzrokovati smak sveta. To što se dešava u nekom trenutku, dešava se samo nama, nema uticaj na ostatak planete.
Birajte da ne budete u pravu ako će to biti karta sa sreću i mir. Koga je uopšte i zašto briga ko je u pravu. Na kraju krajeva vać sam pisala da je zapravo svako za sebe u pravu i to će uvek tako biti. Budite srećni i privilegovani u sitacijama kada imate priliku da kažete nisam bio u pravu.
Kada ste vi u pravu i to je očigledno, nemojte nikada sebi dozvoliti i vodite računa da vaše ponašanje nekoga uvredi. To vam je baš po ovom modelu: u dobru se ne ponesi, a u nevolji ne ponizi!
Kontrolišite svoj ego, procenite trenutak i situacija da vaše ćutanje postane vaše najveće zlato.
