Ljubav kao odluka, žrtva i način postojanja
Када данас говоримо о љубави, најчешће је сводимо на осећање – на пролазну емоцију која долази и одлази. У хришћанском разумевању, љубав није пре свега осећање, већ начин постојања.
Љубав је одлука, одговорност и жртва. Зато Свето писмо не каже да Бог има љубав, већ да је Бог љубав (1 Јн 4,8), чиме се открива да се љубав не учи теоријски, већ живи у односу са Богом и са човеком.
Христос је целокупан закон сабрао у две нераздвојиве заповести: љубав према Богу и љубав према ближњем. Једна без друге не може постојати. Истинска љубав увек има два правца – према Богу и према човеку.
Хришћанска љубав није увек лака. Она почиње тамо где престаје корист. Лако је волети онога ко нам је близак, али Христов позив да волимо и непријатеље превазилази логику света. То није слабост, већ одлука да зло не победи добро у нама.
Мера љубави није реч, већ жртва. Христос је љубав показао крстом, а апостол Павле је описује као трпљење, смирење, праштање и наду. Тамо где нема жртве, љубав се своди на симпатију или интерес.
Љубав се најјасније види у свакодневици: у стрпљењу, разумевању и праштању које нико не примећује. Љубав није нешто што осећамо, већ нешто што постајемо.
Што смо ближи Богу, то смо способнији да волимо човека – чак и онда када је тешко. Ако је Бог љубав, а ми се називамо Његовим, колико се та љубав заиста види у нашим речима, одлукама и односу према другима?
