Tajna Vizantijskog Pojanja I Duhovna Akustika Pravoslavlja
Danas u nedelju, u hramu Svetog Arhiđakona Stefana u Somboru, bila je prelepa liturgija, kao i uvek. Naša bratija i sestre su delili hleb i pekmez na kraju liturgije, ponekad kolače ili koljivo. Danas je Krstopoklona nedelja. Kao i uvek, hram je bio pun vernika.
Hram je veoma akustičan, tako da se pojanje jako lepo čuje. Moja malenkost voli vizantijsko pojanje, posebno Kyrie Eleison. Nekada davno, 2004. godine u vojsci, u ogromnom kupatilu dok sam prao čaše, isprobavao sam kolika je potrebna udaljenost od zida i testirao akustiku prostorije. Imam glas i sluh, pa mogu da slušam zidove kako bruje. Problem je što se to telefonom ne može snimiti bez odjeka, ali evo, malo se pevalo, pa poslušajte (samouk).
A sad nešto o tome zašto mi to u crkvi pevamo, a ne meditiramo ili radimo nešto drugo. Pre svega, bruj koji ispuštamo je blizu srca i duše, i to je dijafragmičko, dubinsko disanje. To proizvodi bruj u crkvi, a taj se bruj indukuje u dijafragmi naše braće i sestara — taj bruj ulazi u kosti i u dušu.
Zato pravoslavni pevaju jednom intonacijom, a katolici drugom; sve zavisi od oblika i akustike crkava. Nekada se tome pridavala velika važnost, jer je ovo bio deo uzrastanja u veri i sam duhovni put. Danas se tome ne pridaje značaj, čak ni mestu gde će crkva biti napravljena.
Pošto me sve interesuje, saznao sam i ovo: nekada se mesto za crkvu biralo isključivo ako konji tamo prenoće. To je značilo da je mesto dobro, jer konji osete ima li podzemnih voda. Zašto je to važno? Kada se crkva pravi sa kupolom, u njoj se pojačava svako dejstvo zvuka, pa i podzemnih zračenja ako ih ima. Stoga su nekada izuzetno vodili računa šta gde prave.
Deo tog znanja je izgubljen padom Vizantije, a kasnije i padom srpskog carstva. Recimo, manastiri su se gradili uvek na južnim obroncima pored tekuće vode, kako bi sunce i voda podržavali život. Dalje možemo ići do tipika manastira koji su uređivali život u zavisnosti od toga koliko sunca, vetra ili hladnoće tamo ima. Stari su znali da su ljudsko telo, duša i stanište podjednako važni za duhovni napredak.
I da ne zaboravim: pravoslavna zvona, kao i pravoslavne crkve, imaju specifičan bruj, dublje od zvuka koji čujemo. Taj bruj je lekovit u više dimenzija — u fizičkom, psihičkom i duhovnom aspektu. Sve što se radi unutar same crkve prožeto je onim što čovek jeste, a za cilj ima naše pročišćenje, isceljenje i sjedinjenje s Gospodom. Tako je zvuk jedan od medijuma toga procesa, ali ne i jedini.
Pa, ponekad zatvorite oči dok ste na liturgiji i uronite u jedno novo carstvo. Ne zaboravimo da su naša braća i sestre uvek s nama. Anđeli, heruvimi, serafimi, mnogooki i krilati koji lete — svi se sabiraju i pevaju: "Sja, Sja, Sja, Sjati Gospod Savaot."
Tako, kada držimo svetu liturgiju i pevamo, mi smo samo jedan delić nebeskog hora koji poje Gospodu. "Gospode, Gospode, oprosti meni grešnome." I tako, s brata na brata, iz ruke u ruku, iz srca u srce, prenosi se bruj.
Sam izvor svega i ponor svega je Gospod. Bezbrojni oblici i forme života, dimenzije, kosmosi i fine tvari samo su Njegove manifestacije. Neko, negde, nekada je to shvatio praveći vizantijsko pojanje. Zato, braćo i sestre, zaronite u bruj, zaronite u Gospoda. Osluškujte svojim čulnim i nečulnim srcem, ušima i celim bićem.
"Sja, Sja, Sja, Gospod Savaot" — čujte vaseljenu koja Mu peva. Gospode, Ti jesi, i sve što si Ti — jeste. Nema nikog ko ne klanja pred Gospodom i sve Mu se tvari poklanjaju; Gospod je Savaot, Svedržitelj.
"Ja sam", reče Gospod, "onaj koji jesam." JA je ispunjenost i celost, a JESAM je trajanje. Celost, ili ti punoća koja traje. Malo li je za jednu vest, braćo i sestre? Malo vas će doći do ovoga dna, do ove dubine priče o Gospodu. To je blagoslov u tajni, skriven za one koji tragaju. Gospod se otvara kao cvet srcu koje Ga iste. Kao voda koja prelazi preko tvrdog kamena — tvrdo srce ne oseti gospoda.
Kirie Eleison – Gospode, imaj milosti,
Kirie Eleison – Gospode, imaj milosti.
